Улице Рајићева, Ускочка, Цара Лазара, Делијска и Чубрина – Савска Падина
Улица Рајићева
Ова улица се прво звала Мензуланска.
Док обрађујем Рајићеву улицу, ред је да се подсетимо ко је био Велимир Рајић. Био је био српски песник, најпознатији по песмама „Завет“ и „На дан њеног венчања“. Рођен је 20. јануара 1879. у Алексинцу. Основну школу, гимназију и филозофски факултет завршио је у Београду. Неко време је радио као наставник у Београдској гимназији, а након тога као чиновник у Народној библиотеци. Велимир Рајић је био праунук чувеног јунака из Другог Српског устанка, Танаска Рајића.
Објављивао је радове у листовима: Невен, Ласта, Вијенац и Звезда. О његовој јединој књизи, Песме и проза, чувени Јован Скерлић написао је следеће: „У овој болној књизи нема ни једне мисли, ни једног осећања које песник није свом душом својом осетио и свим својим бићем проживео. Његов песимизам није оно књижевно развијање једне лаке књижевне теме, но посредно, силно осећање које каткад чини тежак физички утисак.“
Видите, како само једна књига и једна песма могу да вас уздигну до висина и у легенду да постанете познати и чак једна улица и то у центру града да се зове по вама.
Његова песма „На дан њеног венчања“ се у неким издањима појављује под насловом „На дан твог венчања“ или „И срушише се лепи снови моји“, доживела је неколико музичких обрада, а најпознатија је она коју изводи Звонко Богдан.
Стара, скровита и бајковита улица у самом језгру Београда једна је од најлепших и најтиших у Београду. Скровито место, између шеталишта, прометних и других улица, које има свака метропола. Једноставно, мора их имати. Јер то су она места која, ако се на њих наиђе случајно, имају драж открића, нечег посебног. У срцу града, у средишту вреве где је свакодневна бука возила и људи, појављује се она која нема везе са тим. Таква је и Рајићева. У самом језгру Београда, мирна, тиха, сасвим своја, као савршен кутак који се може замислити у сваком граду, створена за предах, за паузу пре повратка у живо пулсирање града. У њој чујете тишину за разлику од прекомерне буке у улицама Париској и Кнез Михаиловој.
Најлепши је тај њен главни део између Кнез Михаилове и приватног улаза у Француску амбасаду. То је прво лице Рајићеве које асоцира на поменути мир, преплетање старе и нове архитектуре, на боемију и уметност. Велики мурал на бочном зиду Галерије ликовних уметности деценијама означава неформална врата Рајићеве. Десно су махом старија здања, једна крзнарска занатска радња која је одолела времену и променама које је носило са собом, један кафе са баштом јер ова улица је створена за кафе-паузу. Како због издвојености и мира, тако и због прелепог окружења. Рајићева је у целини поплочана, што јој даје посебну урбану лепоту.
Нови тржни центар у Рајићевој улици
Друго крило ове улице, а самим тим и друго лице је продукт савремености и самим тим супротност оној доминантној атмосфери старе београдске улице. Реч је о тржном центру, са друге стране Кнез Михаилове, тик до Библиотеке града на некадашњем паркиралишту, а пре тога окретнице тролејбуса. Оличава га модерна архитектура. Створен да би ујединио културне и хедонистичке потребе посетилаца и становника центра града. Јер у окружењу библиотека, музеја, галерија, легендарних делова града, Дорћола и Варош-капије, тржни центар са својих 15.300 квадратних метара задовољава ону другу врсту савремених потреба и навика. Хедонизам се ту преводи као на покретној траци: мода, гастрономија, градски предах по највишим стандардима. По мом скромном укусу није му место, али ново време доноси нове идеје и нове стандарде.
Са леве стране од знаменитости у улици Узун Мирковој улици до пре неку годину била је велика рупа стара 10 година, заштићена грађевинском оградом. Пре тога ту је била окретница тројејбуса. На месту рупе је изграђен вели тржни центар чије место је “пажљиво изабрано” – између тврђаве и пешачке зоне, без прилаза за аутомобиле. Кажу да се пројекат уклапа у старо градско језгро. Ако сте лаик за архитектуру нећете моћи да разумете како се стаклена коцка од 10 спратова уклопа у околину од просечних 5 спратова. Могуће да је све то испланирано јер урбанистима овде недостаје примерак из 21. века, за уличну изложбу стилова у архитектури.
Сада ћу вам испричати једну причу како је требало пре тржног центра да изгледа овај крај.
На овом месту, када сам радио у „ЈИНПРОС“-у, давне 1985-1986. године, понуди ланац хотела „Хилтон“ да сагради хотел. Био би то први саграђени хотел у источној Европи, а трећи после Инстанбула и Мадрида. Желели су локацију ове рупе, односно окретнице толејбуса, зграде библиотеке, хотела Српска круна и све зграде у краља Петра и Узун Мирковој улици, старим кућама у сецесији и жолнаји плочицама у краља Петра улици и зградама на окретници трола.
Хотелски парк је требало да се простире до близу споменика Захвалности Француској. За узврат би направили подземни пролаз од Душанове до Карађорђеве улице, преместили окреницу и троле на Дорћол, код СЦ „25 мај“, направили шеталиште скоро целом Париском и Тадеуша Кошћушка улицом. Тадашњи градоначелник није дозволио да се подигне хотел и уреди овај део града, јер није било у „моди“, да се странцима даје или продаје „народно“ земљиште, па тако „Хилтон“ направи мањи хотел у Будимпешти на старој тврђави у оквиру самостана у Будиму…
После тржног центра наилазимо на две лепе куће, на вратима прве (ако погледате између исцепаних плаката) видећете срце на жицама лире што говори да је њен власник био сефардски Јеврејин, а друга са зеленим плочицама крије драгуљ за љубитеље квалитетног звука и кафе, продавницу плоча “Леила”. Јевреји су стотинама година током османске и аустроугарске власти живели у Јеврејској четврти, а после одласка Османлија и доношења српског устава из 1888. којим су им дата једнака грађанска права, почињу да граде почињу да граде куће међу Србима.
Тржни центар у Рајићевој улици добио је оно што нико није очекивао: своју модну оазу, ризницу брендова који су разумљиви на свим језицима света, шопинг дестинацију која није супротност њеном мирном, артистичном духу.
Ова улица позната је и по легендарном клубу Академија, који је обележио скоро четири деценије ноћног живота Београда. Налазио се у склопу ФЛУ, по чему је и добио име, и обележио је младост бројних генерација. Академија је, буквално, важила за епицентар урбаног и алтернативног Београда. Златне године рок ен’рол културе везују се баш за ово место, као стециште младих који су одрастали на неким другим вредностима и у оквирима потпуно другачијег културног амбијента. Отворен је 1961. године као Клуб студената универзитета уметности, а зенит своје славе досегао је осамдесетих, у доба када су у њему наступали најпопуларнији југословенски бендови попут Дисциплине кичме, ЕКВ-а, Електричног оргазма, Бјесова.
Адреса Рајићева 10 била је центар алтернативе а данас је успомена, тачније топоним на мапи неког другачијег Београда, Београда који данас живи у архивама, носталгичним текстовима, фикцији која оживљава сећање на њега.
Дом адвоката Радивоја Марковића, Угао Рајићеве број 22 и Грачаничке
Објекат је подигнут 1926. године , по пројекту Милорада Милутиновића, као колективна стамбена зграда за потребе адвоката Радивоја Марковића.
Да направим дигресију или како се по српском правопису каже отклон. Старији читаоци сећају се легендарног спортског радио репортера Радивоја Марковића, који је био чувен по изреци: „шутирао је три гола преко гола“.
Кућа се састоји од приземља и два спрата. Благо избачени угаони ризалити, који на свакој етажи носе троделне прозорске отворе дали су вертикални и декоративни акценат. Наглашена је симетрија на обе уличне фасаде, а кровни венац богато је декорисан. Објекат је изведен у духу сецесије.
Прекопута са леве стране је пасаж, који је спаја са улицом Краља Петра, је хипермодерно здање једне од банака. Све ово заједно ствара динамику савремених градова, разноликост, материјализовану коегзистенцију епоха.
Рајићева улица број 20
О овој изузетно лепој кући и њеним власницима нисам нашао податке.
Куће адвоката Панте Туцаковића и Демостена Николајевића, Улица Рајићева, број 18 и број 16
Следећа два објекта, кућа адвоката Панте Туцаковића у Рајићевој 18, и кућа Демостена Николајевића, у Рајићевој 16, подигнути су крајем 19. века у академском маниру.
Карактерише их слична концепција рустично обрађеног приземља и равних површина спрата, са богато декорисаним прозорским отворима решеним у алтернацији лучних и троугаоних забата. Симетрија уличних фасада разбијена је бочно постављеним улазом.
Кућа Косте Главинића, Улица Рајићева број 14
Кућа Косте Главинића, подигнута 1886. године, у духу академизма.
Састоји се од приземља и два спрата. Средишњи ризалит наглашава вертикализам.
Коста је рођен 1858. године и умро 1939. године. Његови су се преселили у Шабац, где је основну и средњу школу тамо похађао, а завршио у Београду. Технички факултет завршио је у Београду, а Одсек за грађевинске инжењере на Високој техничкој школи у Берлину 1884. године. Студирао је неколико година у Немачкој као државни питомац. Исте године је радио у Железничком одељењу Министарства грађевине на гвозденим мостовима. Постављен је 1884. године за наставника на Техничком факултету београдске Велике школе. Године 1885. постаје доцент (суплент), а 1886 — 1903, професор је на Великој школи за предмет мостови и тунели. На Великој школи је био и декан и ректор.
У истом периоду 1886—1903. године он је градски одборник, а од 1903—1907, па опет 1910. године и 1918. председник Београдске општине. Активно је учествовао у раду градске Техничке комисије. За време његовог председниковања београдском општином довршени су водовод и изграђен план за канализацију, приступило се катастарском снимању Београда, отворено је неколико скверова и учињени још многи кораци на улепшавању главног града. Заједно са Миланом Капетановићем и Милорадом Терзибашићем лично је руководио – учествовао је у проширењу, нивелисању и уређивању Калемегдана.
У ратовима 1876—78, 1885. и 1912. године учествовао је као болничар, организатор и главни инспектор болница. Био је у зрелом добу кратко активан и у државној политици, као министар српске владе.
За време Првог светског рата породица Главинић је 1914. године морала ићи у избеглиштво. Он је као комесар Народне банке пратио пресељење исте у Ниш.
Окупатор га је заробио у Врњачкој Бањи, где се склонио и одатле је интерниран и то у Београд, у властиту кућу 29. јануара 1916. године. По повратку затекао је свој стан потпуно демолиран, без иједног прозорског окна и опљачкан. Нестало је вредно богатство стицано читав век: стилски намештај, покућство, библиотека, уметнички и породични предмети. Само је на тавану у једном углу остало нешто од старина. Те малобројне предмете поклонио је 1937. године остарели Коста Главинић граду Београду за Музеј града.
Поред четири тањира и једне стаклене чаше, поклон је чинило и 19 старих књига (библиофилска вредна издања) и 10 цртежа Косте Главинића које је он нацртао, а то су ретко виђени призори старог Београда, којих више нема. Нарочито је леп призор београдске саборне цркве гледане са Калемегдана из 1873. године.
Умро је Коста Главинић у Београду 1939. године, где је и сахрањен. Данас његово име носи једна улица у београдском насељу Сењак.
Рајићева улица број 12
О овој изузетно лепој кући и њеним власницима нисам нашао податке.
Када смо видели куда се простиру Париска и Рајићева улица, ред је да видимо ко је био Константин Јовановић и чиме нас је задужио.
Најзначајније је његово јавно здање Народне банке, затим не изведени пројекат за зграду Народне скупштине.
Мања пажња била је посвећена стамбеним зградама. На руинама некадашње оријенталне вароши почиње развој модерног града. Посебну улогу у процесу ове трансформације, имала је нова генерација младих архитеката школованих у Бечу, међу којима је вероватно најзначајније име Константина Јовановића. Мало су познати пројекти на којима је радио и који су изведени у Аустрији, Бугарској и Румунији. Константин Јовановић рођен је 13. јануара 1849. године у Бечу, као најстарији син познатог српског литографа, уметника и домоуправитеља кнеза Михаила Обреновића, Анастаса Јовановића, који је у то време боравио у Бечу као политички емигрант. Основну и средњу школу завршио је у Бечу, у грчкој школи и реалци. Затим уписује студије архитектуре у то доба познатој техничкој школи, Политехникум у Цириху. Боравак и успешно завршене студије 1870. године, као један од најбољих у генерацији, искористио је да стекне не само увид у савремена струјања европске архитектуре већ и да стекне бројна познанства од којих је најважније оно са професором Готфид-ом Семпер-ом.
Ово дуготрајно познанство и каснија сарадња представљаће најважнији темељ у формирању Јовановића као архитекте. Управо под утицајем професора Семпера, он прихвата италијанску ренесансу као основни архитектонски израз. Студијско путовање у Италију након завршетка школовања само ће учврстити његов архитектонски кредо и продубити његово познавање ренесансне архитектуре на њеним изворима.
Након повратка из Италије, прву прилику да демонстрира своје ставове имао имао је у раду свог архитектонског атељеа основаног у Бечу, као и кроз практичну сарадњу са Семпером, који је тада радио на изградњи бечког Ринга. Током заједничког рада њихово познанство полако превазилази професионални однос и прераста у присно пријатељство. Удео младог архитекте у целокупној реализацији таквог грандиозног подухвата није лако одредити, али се може закључити да је рад с таквим ауторитетом као што је Семпер коначно формирало Јовановића као архитекту, а његов израз дефинисало кроз ренесансу од које није одступио.
Чак и када се у европској архитектури јављају нова естетска стремљења, као што су југендстил и сецесија, а касније футуризам и кубизам, Јовановић остаје равнодушан, догматски се држећи својих академских уверења.
Самосталну делатност након рада у Бечу, Јовановић наставља у Бугарској. На позив бугарске владе 1879. године, он ради план за реконструкцију Софије и план за кнежевски двор, а гради и већи број јавних објеката, мећу којима су најзначајнији: зграда Собрања и гимназија у Лом Паланци.
У последњој четвртини 19. века, са стицањем политичке самосталности, у Србији настаје грађевински замах, а оријентална варош Београд почиње да добија урбану физиономију по угледу на остале европске престонице.
У таквој атмосфери Јовановић долази у Србију и изводи свој најзначајнији јавни објекат, зграду Народне банке, између 1888. и 1890. године. За исти објекат је урадио и пројекат доградње 1921. године, што је уједно и последње његово дело у Београду. Крајем деведесетих година 19. века добија понуду за израду плана Дома Народне скупштине која је требало да буде изграђена на простору некадашње Батал џамије. Од осталих нереализованих пројеката јавних здања следе Зграда за главну поштанско-телеграфску управу из 1895. године. Ту је и план за Светосавски храм из 1898. и 1899. године где као узор наводи цркву св. Петра у Риму. 1900. године Јовановић бива ангажован да изради пројекат зграде за Српску краљевску академију- САНУ која је пројектована у маниру ренесансних палата са затвореним двориштем, који су касније реализовали Драгутин Ђорђевић и Андра Стевановић.
Најзначајнији сегмент Јовановићеве делатности у Београду ипак представљају приватни објекти које је радио углавном за угледне и богате инвеститоре. Новостечени материјални и социјални статус било је потребно учинити видљивим на репрезентативан начин, а архитектура академизма и еклектицизам били су најприхватљивији облик јавне презентације ове младе класе богатих трговаца. Излазећи у сусрет наручиоцима, Јовановић је пројектовао стамбене објекте који се својим естетским квалитетима и раскош-ношћу могу мерити са европским узорима.
По избијању Првог светског рата Јовановић одлази у Швајцарску, најпре у Сен Гален, а затим у Цирих, где је радио до смрти 25. новембра 1923. године. Поред архитектонске делатности, бавио се и теоријом о просторном и архитектонском уређењу Београда.
И ту је крај, иза Рајићеве уздиже се белина колосалне француске амбасаде и Калемегдан. Ако изоставимо Париску која се не пружа целом дужином те косине, Рајићева је последња у низу бочних улица које се простиру са обе стране Кнез Михаилове.
Улица Цара Лазара, некада Сараф Костина
Ова улица је једна од најстаријих улица у граду. Протеже се од Рајићеве до сквера где је ресторан Певац. Крајем 18. века био је узани сокак и управа варош даје сокаку име Сараф Костина, по Кости Стојановићу Сарафи, трговцу и сарфлији. Сараф је занимање човека који се бави мењањем новца, као и давањем новца на зајам уз камату, дакле банкар је. Само су сигурни или како би данас рекли солвентни људи могли да узму зајам. Сараф Костина или Сарафова улица звала се од 1848. до 1872. године. После се звала Кнеза Лазара да би 1909. године добила садшњи назив.
Српски кнез Лазар рођен око 1329. године, а погинуо на Косову пољу 28. јуна 1389. године. Када је имао 24 године Цар Душан га је оженио Милицом од лозе Немањића и поставио за највишег дворског чиновника. По смрти Цара Душана био је на двору Цара Уроша и почиње да се осамостављује. После Урошеве смрти 1371. године, дакле, када је се одиграла и Маричка битка обнавља српску државу. 1379. године ладао је целим Поморављем, северозападном Србијом до Дрине и Саве, а на југу до Новог Брда. Уочи најезеде Турака био је најмоћнији владар у северном делу Душановог царства. Султан Мурат је 1386. године заузео Ниш, али га је Лазар потукао у бици на Плочнику у Топлици.
Кнез Лазар је после погибије на Косовском боју сахрањен у Приштини. 1391. године су му мошти пренете у манастир Раваницу. Крајем 16. века у великој сеоби Срба, калуђери манастира Раваница преносе посмртне остатке кнеза Лазара у манастир Врдник на Фрушкој гори. За време окупације мошти су пренете у Саборну цркву а приликом обележавања 600 година од Косовске битке, мошти су из Саборне цркве преносе у манастир Раваницу, његову задужбину.
У народном предању опеван је као мученик који се приклонио царству небескоме и при избору између туђинске власи и смрти изабарао је смрт. Овај мит Цара Лазара је и дан данас.
Зграда у броју 1, Улица Цара Лазара, налази се на углу улице Краља Петра број 17.
БОТИЧ, Угао улица Цара Лазара, број 3 и Краља Петра
Ова зграда на углу подсећа нас да се ту налазило седиште београдске подружнице за Србију, Македонију, Црну Гору, Синдикалног саеза банкарских, осигуравајућих, трговачких и индустријских чиновника Југославије- БОТИЧ.
Улица Делијска
Ова улица налази се између улица: Вука Караџића и Ускочке и паралелана је са Кнез Михаиловом. Више од једног века носи непромењено име. Улица је најкраћа у овом делу града.
Име је добила по Делијској чесми, која је три пута мењала локацију, али је име увек остајало. Саграђена је 1843. године на имању кнеза Александра Карађорђевића, по чијој наредби и саграђена и звала се Кљажева чесма. Плац се налазио између данашњих улица: Делијске, Ускочке, Кнеза Михаила и Вука Караџића. Кнез је на том плацу направио и башту разнобојног цвећа.
Кућа Драгомира Радуловића, улица Делијска број 1
На углу са Улицом Вука Караџића, у броју 1, налази се кућа некадашњег власника Драгомира Радуловића.
Зграда је сазидана око 1890. године по пројекту архитекте Анастаса, сина Константина Јовановића. Пројектована је у стилу ренесансе и фасада је обликована примесама дорског стила.
Кућа на углу улица Ускочке број 5 и Делијске број 3
На фасадама и са једне и са друге стране улица налазе се шест истих маски стараца.
Улица Ускочка број 8
У овој згради налази се чувена часовничарска радња „Петровић“, која продаје сатове најекслузивниојих робних марки.
У овом крају налази се велики број зграда, саграђене између два рата, а које су пројектовале и градиле архитекте познате као ГАМП-Група Архитеката Модерног Правца.
Група је основана 12. новембра 1928. Овај датум је прекретница у архитектури Београда. Гамповци ће потиснути академизам и постати „мејн стрим” који обликује град. Председник Покрета је био Милан Злоковић („Дечја клиника“ у Тиршовој), чланови Јан Дубови („Опсерваторија“ на Звездари), Душан Бабић („Вила Марије Рајх“). Прикључили су се њиховом стилу и Добровић, Брашован, Белобрк… Признање Којићу је и признање Покрету који је наметнуо своја правила архитектури престонице. Залагали су се за принципе модерне архитектуре, где се уводи функционалност у пројектовању и рационалност у конструктивни склоп грађења. Група је функционисала и деловала до 1934. године.
Улица Чубрина, некада Варошкапијска и Ново Јеленска, угао са Топличиним венцем
У сплету кривудавих сокака од Саборне цркве, која је ишла од Варош капије упоредо са шанцем до Дефтердареве џамије и прелазила преко Табак Ибрахимове баште, била је Ново-Јеленска која ће добити име по песнику Сими Милутиновићу Чубри. Ово име му је наденуо књаз Милош. Чубра је човек са малим ушима, а како је био човек чојства узе и псеудоним Чојковић Чубро.
Зграда на углу је по мом укусу једна од лепших зграда у овом крају. Нарочито су лепа гвоздена врата истовремено једноставно урађена а са много укуса и елеганције. У том локалу се увек продавала ексклузивна и скупа роба. Нажалост, сада је затворена и чека новог газду.
Сима Милутиновић, рођен је 1791. године у православној трговачкој породици у Сарајеву, где су му родитељи дошли из Србије. Симин отац Милутин, родом је из села Рожанства, у ужичком округу, а старином из села Комарница у племену Дробњак. Због куге је пребегао у Сарајево, где се оженио Анђелијом Срдановићевом, чувеном сарајевском лепотицом, о чијој су лепоти народни певачи сачували спомен за пуну стотину година. Кад је избила нова епидемија куге, мали Сима је имао непуне две године. Бегунци су тражили склониште на два места у Босни, а затим су отишли у Брод и на крају у Земун.
У Земуну, он је почео да похађа школу, али је није завршио. Затим је у Карловцима започео гимназију, а завршио у Сегедину. Немирног и несређеног духа, Сима је прошао кроз многа занимања, а обишао је и многе крајеве од Видина до Лајпцига, од Бесарабије до Црне Горе.
Отац и син Симо учествовали су у Првом српском устанку. Сима је био писар. У Београдском Лицеју је заменио Доситеја Обрадовића као учитељ. Учествује у устанку против Османлија у чети „голаћа” и бива заточен због везе са грчком Хетеријом у Видину. Био је у изгнанству у Видину, радећи као баштован (бостанџија) и учитељ основне школе. Одлази у Бесарабију да види избегле родитеље, а потом у Саксонију у Лајпциг 1825. године, где слуша филозофију, чини познанства са угледним немачким књижевницима, као што је Гете и том приликом штампа свој еп Сербијанку.
По повратку постаје први Његошев учитељ и васпитач на Цетињу, а доцније цариник, полицајац, секретар министарства просвете и члан апелације. Бавио се писањем стихова, политиком, историографијом, лингвистиком. Дописивао се са Вуком. Био је и учитељ кљаз Милошевој деци, Милану и Михаилу. Отуда му и потиче надима Чубро.
Умро је у Београду. Сахрањен је на гробљу које је некад било на Ташмајдану, код данашње цркве Светог Марка. Много година касније на основу неких скица и положаја његовог гроба у односу на Возаровићев који је имао надгробни споменик до 1927. када је старо београдско гробље прекопано, пронађено је тело Симе Милутиновића и положено у породичну гробницу Милутиновића на Новом гробљу. Његове кости су недвосмислено распознате на основу висине и облика доње вилице, а и по икони светог Ђорђа, коју је донео из Москве и која му је по његовој жељи положена на груди.
Парк Војводе Вука, између улица Вука Караџића, Топличиног венца и Царице Милице
У центру парка смештен је споменик српском војводи Војину Поповићу, који је за саборце још за живота био легенда војвода Вук. Након свршене Војне академије, као пешадијски потпоручник приступио је четничкој организацији 1905. године, а 1911. и тајној организацији „Уједињење или смрт“ познатој као Црна рука.
Учествовао је у борбама за ослобађање од Турака у Македонији и Старој Србији и у каснијим ратовима. У периоду ратовања до рањавања био је храбар војсковођа. Иако познат као строг, праведан и неумољив , уживао је безгранично поверење и остао у сећању као најузорнији четнички војвода, због изузетне храбрости којом је предводио саборце.
Након рањавања на Грунишком вису у подручју Црне реке 1916. године, војвода је наставио протеривање непријатеља, али га је оборио метак на самој завршници битке.
После сахрањивања у Београду, предлагало се подизање споменика војводи Вуку. За израду скулптуре за споменик војводи, ангажован је истакнути вајар Ђорђе Јовановић, школован у Бечу, Минхену и Паризу, који је 1922. године излио у Прагу бронзану скулптуру војводе. Подизање споменика најпоштованије личности четничког покрета одлагано је више година, због неповољних политичких догађаја у којима су неки припадници „ Црне руке“ учествовали, као и деловање четничких одреда као помоћ регуларној српској војсци на простору Србије и Македоније, а који су, као незваничне војне групације, временом били угашени под притиском европских влада.
- 1936. године, у парку на Топличином венцу свечано је откривен и освештан споменик великом ратнику за ослобођење српских земаља – главном команданту народне војске, српског Добровољачког одреда, Војину Поповићу. Уз звуке четничке химне, уз присуство више хиљада грађана и неколико десетина највиших званица, најугледнијих војних представника, представника краља Петра II, споменик је открио адвокат Милан Аћимовић, некадашњи четник и ратни друг војводе Вука. Тиме је прослављена двадесетогодишњица његове јуначке погибије.
Висина фигуре је 2 метра, постоља 4 метра, док је ширина постоља 1,5 метра. На фронталној страни постамента утиснут је натпис: Војвода Вук 1880-1916, а на бочним странама постамента постављене су плоче са уклесаним именима по седам градова у чијим је ослобађањима војвода Вук учествовао: На десној плочи су градови: Челопек, Куманово, Елбасан, Брегалница, Самуровића Ада, Лозница. На левој плочи су градови: Јадар, Конатица, Београд, Власина, Кајмакчалан, Сива Стена, Груниште. При врху постамента у плитком рељефу обликован је венац, уплетен од листова ловора, на коме су са све четири стране постављене, такође у плитком рељефу, сведене представе кости лобање и тела. Војвода стоји на тријумфалном ловоровом венцу, овенчан бесмртном славом, али са истакнутим симболом припадности народној добровољачкој војсци. Стил израде рељефа на постаменту одражава уметничке концепте између два светска рата, модернији је и стилизованији у духу скулптуре ар декоа, док сама раније настала скулптура има изражен покрет, али је обрађена без модернизације у изразу.