Улице: Сремска, Рељина, Ломина и Каменичка
Улица Сремска
Ова улица се од 1872. до 1896. године звала се Телеграфска. Од 1896. до 1930. звала се Сремска. Од 1930. до 1946. Милорада Драшковића по министру убијеном у Делницама. Од 1946. поново је добила назив Сремска улица који и данас носи..
Једино је ова спратна зграда остала до данас. Испред је бивши Центротекстил, а иза је Тржни центар. На фотографији налази се део на коме се налази Тржни центар и на углу са Кнез Михаиловом улицом зграда Оптике и Центротекстила
Степенице које воде у Сремску улицу. Ова два пролаза су улаз у тунел који није постојао. Степенице су премештене десно ка зеленој површини. Све зграде су порушене.
Улица Рељина
Име је добила по Хрељи Охмућевићу, за кога се претпоставља да је умро 1342. године. Био је великаш српске средњовековне државе под краљом Стефаном Душаном. Зна се да је био у служби већ у доба краља Милутина. Први пут се спомиње 1328. године са насловом војводе када га је краљ Стефан Дечански послао да помогне византијском цару Андронику II против његовог побуњеног унука Андроника III.
Хреља је са војском био у Струми и Серу, али се није умешао у борбе видећи да је млађи Андроник много снажнији. За своје услуге Хреља је од краља Дечанског добио у власт подручје око града Струмице, а од Андроника II титулу протосеваста, што значи да је добио високу византијску титулу.
Године 1340. за време болести краља Стефана Душана и успеха Византинаца на јужној граници Србије, Хреља прилази Византинцима и предаје им своје градове. За узврат од византијског цара добија титулу кесара. Но, када се ускоро Душан поново посветио својој држави, Хреља је своју област повратио старом господару и то још проширену за град Мелник, који је у међувремену заузео од Јована Кантакузина. Изгледа да га све ово није искупило па је ускоро приморан да се замонаши, а краљ Душан преузима његову област.
Реља одлази у Рилски манастир где постаје монах Харитон и децембра 1342. године ту умире. У Рилском манастиру је саградио своју високу кулу – пирг између 1334. и 1335. године на којој се налази сачувана спомен-плоча, а ту је његов гроб.
Како у својим позним годинама радим преко две године у Софији, Бугарска, то смо мој Лука, Цветан и ја посетили Рилски манастир.
Како је интересантан за моју причу, рећи ћу и понешто о њему.
Рилски манастир је највећи и најпознатији православни манастир у Бугарској. Налази се на југозападу Бугарске на планини Рила, 117 km јужно од главног града Софије, у дубокој долини Рилске реке, на надморској висини од 1,147 m. Манастир је светска баштина Унеска.
Традиционално се верује да је манастир основао пустињак Свети Јован Рилски (Иван Рилски), чије име манастир носи за време владавине бугарског цара Петра I у 10. веку. Јован Синаит – Рилски је живео од 930. године у пећини која је по њему прозвана – Св. Јована недалеко од места садашњег манастира, док су његови ученици, који су дошли у планине да чују његово учење, касније озидали манастир. На месту те пећине, његови ученици су прво саградили капелу, која затим постала црквица посвећена Св. Луки. Тај мали простор међутим није био погодан за манастир, па је нађено доле погодно место за растуће братство, између два водотока, реке Риле и потока Друшљивице. Било је то у време бугарског цара Петра сина Симеунова, у 10. веку. Манастир је био скромно опремљен и животарио је, иако манастирски земљишни посед беше огроман и плодан. Монах Неофит Рилски назвао је предео око манастира “Велика рилска пустиња”.
Не зна се зашто је манастир изнова подигнут, у време српске доминације тим простором. Наводно је то било због велике лавине која је уништила светињу. Рилски манастир је поново изградио на садашњем месту 1335. године, локални велможа Србин, протосеваст Хреља Охмућевић, познат из народних песама као Реља Крилатица или Реља од Пазара, један од војних заповедника цара Душана.
Када је манастир посетио краљ Фердинанд, текст ктиторске спомен-плоче објавиле су бугарске новине “Слобода” 1889. године. Манастир је “благочестиви” Хреља подигао “сасвим”: “сазида лепу цркву са два свода, и уз њу камену кулу као заштиту од разбојника.”
Ктитор се потом закалуђерио, и ту је обитавао и умро као монах, под именом Харитон. У манастиру се налази његова гробница као ктитора – монаха. То је било у доба распада средњовековне српске државе, која је овом облашћу владала кроз цео 14. век.
Најстарије грађевине манастира датирају из тог периода – Хрељина кула – пирг и мала црква до ње. Епископски трон и богато изрезбарена врата манастира такође припадају том времену. Бугарски цар Шишман је 1379. године издао хрисовуљу манастиру, којом су утврђена сва права и привилегије које је он вековима одржавао. Међутим долазак Турака крајем 14. века, пратила су бројна харања и уништавања манастира средином 15. века. Када је 1395. године манастир био од стране Турака до темеља уништен и опљачкан, остали су цели, неоштећени само црква и четвороугаона кула.
Манастир је запустео и прошло је више деценија, док нису путујући монаси ту застали и оправили га. Изграђен је зид око цркве и пирга, и обновљено лево крило конака. Захваљујући прилозима Руске православне цркве, тачније манастиру Русикон са Свете горе, Рилски манастир су поново изградила три брата из области Ћустендила, који су пренели и мошти Јована Рилског, из Трнова у манастир.
То је урађено по заповести султана, Мехмеда другог Освајача, а заслугом удовице Мурата другог, султаније Маре Бранковић, 1470. године. У једном крилу конака манастирског налазио се параклис Светог Саве српског. Манастир је оживео и постао стециште “Божијих угодника” и болних. Он је место ходочашћа православних верника, са свих страна. У манастирком музеју су чувани између два светска рата, дарови призренског митрополита. Године 1555. митрополит Симеон је поклонио манастиру, плаштаницу и епитрахиљ. Наводно је била сачувана и једна свећа турског султана Мурата, која није запаљена од 14. века.
Како је манастир и даље био више пута похаран и пљачкан, подигнут је 1833. године, масивни високи зид око комплекса, тако да је више личио на тврђаву. По Константину Јиречеку, манастир са свим својим зградама, био је највећа грађевина на целом Балкану. Манастир је имао своје метохе у Нишу и Пироту.
За време бугарског националног препорода крајем 18. и у 19. веку, уништила га је ватра 1833. године, па је поново обновљен између 1834. и 1862. уз помоћ богатих Бугара из читаве земље. Подизање конака почело је 1816, док је звоник постављен уз Хрељину кулу 1844.
Манастирска братија је учинила и велику грешку, која потиче од речи “грех” па су срушени касније чини се непотребно, стара црква и пирг – задужбина Рељина, иако су вековима одолевали Турском гневу.
У ствари само је извршена преправка Рељине куле, током које су унете измене. Можда су им засметали доминантни ликови српских владара у живопису цркве, и српски ктиторски натпис од украсних цигли, на јужној фасади пирга?
Направљена је нова, велелепна манастирска црква са пет кубета, озидана белим и зеленкастим мермером, покривена оловом, и изнутра сјајно украшена. Али залуд, јер како пише признаје бугарски научник Иван Вазов: “из ње не веје дух старог времена”. Рилски манастир је бугарски краљ Фердинанд Кобург прогласио за засебну општину, што је јединствен случај у свету.
Године 1899. недалеко од манастира, на тешко приступачном месту, на висини званој Јеленин врх, налазиле су се две монашке испоснице пећине, на којима су подигнуте црквице и по неколико ћелија. У једној пећини (испосници Св. Луке, синовца Јовановог) је живео некад Св. Јован Рилски – бугарски светац, а у другој, наспрам ње Неофит Рилски.
Св. Јован је био родом из села Скрина, оснивач је бугарског монаштва, ту је живео и упокојио се 946. године, као старац од 70 година.
Манастир је значајан за Србе, као стари српски просветитељски центар, и у њему је било много српских књига и рукописа. Када су бугарски студенти 1899. године истраживали поједине бугарске дијалекте у Рилском манастиру, пописали су све вредне рукописе у манастирској библиотеци. По списку који је објавио Б. Цанев у “Бугарском прегледу”, више од половине њиховог броја (од 119) су били на српско-словенском језику.
Бугарска рецензија је била заступљена са једном четвртином. Манастирски црквени живопис је такође занимљив по избору ликова – њиховим представама, и нешто говори. Живописани су српски, бугарски, руски светитељи у природној величини, затим “читав ред српских краљева и владика – а нема бугарских бугарских владара и владика”.
Још од оснивања, Рилски манастир су подржавали и поштовали бугарски владари. Скоро сви цареви Другог бугарског царства су давали велике поклоне све до турског освајања. Манастир је у 19. веку постао културни и духовни центар бугарске националне свести, а свој духовни врхунац је доживео између 12. и 14. века. Јеромонах Неофит је изузетно значајан за бугарску просвету и књижевност. Неуморно је радио на подизању народних школа са бугарским наставним језиком. Превео је Нови завет на бугарски језик, саставио бугарску граматику и склопио речник бугарског језика. Неофит Рилски основао је школу у Габрову 1835. године. Комплекс је служио као средиште бугарског језика и културе и у време стране владавине.
Поред Риле Хреља је подигао и цркву Светих Арханђела у Штипу.
Хрељина личност нашла је одјека у епским народним песмама где се он спомиње као Реља Крилатица или Реља од Пазара, побратим Краљевића Марка.
Улица Ломина
Изнад Савамале, бивше Босанске улице, сада Гаврила Принципа, на савској падини лежи Ломина улица у којој се налази једна једина кафана (подрумче) код “Војводе Ломе”.
Арсеније Лома, војвода Качерски. Рођен је у Гојној Гори, од оца Јоксима Кнежевића, који се, у време досељавања нових становника, убрзо након Арсенијевог рођења, преселио у Драгољ, бивши Качерски срез из чије околине су моји преци.
Овог великог јунака у многим борбама савременици су овако описали: „Стаса је био висок, снаге крупне, пуне; смеђ; дугих, а ретких бркова; низ леђа му је увек висила плетеница косе, а на себи је свакад носио зелену доламу, имао је на кантар 110 ока.“
Био је међу зачетницима Првог српског устанка. Показао се јунаком међу устаницима које је војвода Милан Обреновић довео Карађорђу у Бој на Руднику. Постао је буљукбаша у Качеру. Истицао се великим јунаштвом и рањаван је више пута. Неке од рана никад нису зарасле.
Карађорђе га је 1811. поставио за војводу у Качеру. Године 1813, држао је са Качерцима велики шанац у Делиграду месец дана по турском заузећу Београда и пропасти Србије, одакле се сам повукао. Турцима се предао старањем кнеза Милоша.
О томе сам писао у линку Кнез Милошева улица.
Лома се понајвише од свих српских војвода залагао за покретање оружане борбе против Турака 1815. године. На првим договорима у Рудовцима и Вреоцима, Лома је водио главну реч. Тражио је да се на устанак приволи Милош ако не милом оно силом, рекавши да ће га он убити ако неће. Касније му је лично пренео ту претњу. Сам је на Цветни четвртак покренуо устанак протеравши Турке са Рудника. Милошу су запретили и Милутин Гарашанин, Лазар Мутап, боравећи крај његове куће спремни да га убију ако се не прикључи устанку, него пређе на страну Турака као што је то учинио за време устанка Хаџи Продана када је на стотине Срба предавао Турцима да се на коље набијају у Београду. Тако је Милош барјак, Паштрмечев барјак, развио тек после натезања са народом у Такову, тек сутрадан и то пред својом кућом.
Арсеније Лома је сахрањен у центру варошице Рудник, испод пригодног споменика од белог мермера поред улаза у школу која се зове по њему. Споменик је посвећен Ломи и свим ратницима са Рудника палим у ратовима од 1812. до 1820. године.
Улица Каменичка
Улица је добила свој први назив, Каменичка, 1872. године.
Назив је добила по селу Каменица код Ниша, познатом по борбама у Првом српском устанку и Бици на Чегру 1809. године.
Каменичка улица је смештена у централном делу граду. Почиње од улице Краљице Наталије, одакле се спушта до Карађорђеве улице. Успут пресеца улицу Гаврила Принципа и има један заједнички угао са почетком Ломине улице. Неке од главних одлика ове улице су да је кратка, калдрмисана и стрма. Да би се лакше савладао успон, направљене су и степенице.
Знаменитости које се налазе у овој улици су: Филолошка гимназија у Београду, Каменичка број 2, Економски факултет Универзитета у Београду у коме сам студирао, Каменичка број 6, пијаца Зелени венац, на углу Каменичке и краљице Наталије.
Кафана Златна моруна, Угао Каменичке и краљице Наталије број 2
Кафана је ушла у историју као зборно место младобосанских револуционара, који су били настањени у околним улицама Београда. Они су организовали убиство престолонаследника Фердинанда и жене му Софије, на Водовдан 1914. године. Кафана се налази прекопута пијаце Зелени Венац. Зграда је саграђена 1905. године.
У ову кафану је на име Недељка Чабриновића из Босне стигло писмо са белешком загребачког листа „Србобран“ о доласку Франца Фердинанда у Сарајево.
Тако је име кафане ушло у историју као полазна тачка три младобосанца, Трифка Грабежа, Гаврила Принципа и Недељка Чабриновића. У светску историју ушли су као главни извршиоци сарајевског атентата на Видовдан 1914. године.
После Другог светског рата дуго је деловала као кафана “Триглав”, па се и ја сећам да смо као студенти овде навраћали или да прославимо неки испит или да тугујемо.
У периоду од 2002. до 2013. делује као кладионица “Меридиан”, а потом продавница кинеске робе.
Обнављање кафане је почело крајем 2013. године, и радила је под враћеним називом “Златна моруна” неколико година, а потом тај простор постаје кинеска продавница под именом Тржни центар “Амазон”.
Док је био (не баш сјајан) ђак Прве београдске гимназије, Петар је у једном тренутку изгубио “благодејање” (стипендију) па је зато у кафани Најдановића коју видите на слици, обедовао на вересију и те 1897. остао дужан 40 динара гостионичару, Газда му то није опростио и судски га је због тог потраживања гонио.
Суд Општине града Београда је на Видовдан те године издао решење директору Прве београдске гимназије којим се забрањује издавање “сведоџбе” (сведочанства) Петру Кочићу док не измири дуг према кафеџији Најдановићу.
Југ Богданова улица
Ова улица се простире од Босанске, сада Гаврила Принципа до Краљице Наталије и паралелна је са улицама Зелени венац и Бранкова. Ова улица се звала до 1895. Једренска улица. У њој се налази пијаца Зелени венац и почетне станице аутобуса које возе у Земун и Нови Београд, па и даље али у тим правцима.
У то време најпознатији ауто био је популарни „Фића“. Јури Југ Богдановом улицом ка Зеленом венцу. Ово је снимио господина Аца Симић, 1966. године. Са овог места полазе аутобуси за Нови Београд и Земун.
На фотографији Ериха Лесинга из 1952. године, видимо носаче робе на и са пијаце.
Улица Црногорска
Улица се простире поред Бранковог моста, од сквера Гаврила Принципа, Поп Лукуне и Југ Богданове.
Улица Светозара Радића, бивша Јаворска
LНекако сам успео да пронађем ко је Светозар Радић.
24.03.1912. године рођен у Текији на Дунаву. Био је првоборац у Другом светском рату и народни херој.