Прикупио, читао, понешто знао и прикупиоВоја Марјановић,

mail:voja-sila@moj-beo-grad.com

На основу одлуке Министарства унутрашњих послова од 9. фебруара 1848. године, дати су први званични називи главним београдским сокацима око Калемегдана па се накадашња Улица Ломина данас зове Узун Миркова.

 Ако се крене левом страном Кнез Михаилове, од Калемегдана ка Теразијама, почињемо да се спуштамо ка Дунавској падини. Она је много шира и пространија у односу на Савску падину. Обухвата простор од Кнез Михаилове и чине је квартови испод Велике пијаце, Зејрек и Дорћол.

Улица Узун Миркова

Као када сам описивао Улицу Кнез Михаилову, где сам кренуо од највећих ка најмањим бројевима тако ћу се тог принципа и овде придржавати.

Oна је наставак је улице од Велике пијаце до Калемегданске тврђаве и једна је од староградских улица пуних живота. Улица је названа по Узун Мирку Апостоловићу, јунаку из Првог српског устанка који је заузео Сава капију. Узун Миркова, наизглед, није ни по чему посебна нити различита од других улица. Једна је од прометнијих у центру и сваки Београђанин је њоме прошао много пута. Ипак, мало људи зна да је ипак реч о веома посебном месту у српској престоници. У овој улици погинуо је и кнез Сима Марковић, који је убијен због буне против кнеза Милоша.

Улица је добила име по Мирку Апостоловићу рођеном 1782. а умрлом 1868. године, који је изучавао кројење, шивење и украшавање градске одеће. У тренутку када је избио Први српски устанак, приступио је чети Станоја Главаша. Захваљујући својој храбрости, истакао се у Првом и Другом српском устанку, а нарочито приликом опсаде Београда 1806. године. Због своје висине је понео надимак „узун“, што на турском језику значи „висок“. Управо Узун Миркова улица је прва улица у Београду која је понела име једног од јунака Првог српског устанка, а то се догодило давне 1872. године, само четири године после смрти Мирка Апостоловића.

Мирко Апостоловић, био је бимбаша, војни заповедник и један од виђенијих устаника Карађорђа. Можда баш из тог разлога, улица са његовим именом води из правца некадашњег великог пијаца и старог центра града на Калемегдан.

Налази се у непосредној близини великог броја факултета, као и Универзитетског парка, Етнографског и Педагошког музеја. Укршта се под правим углом са Улицом краља Петра.

Постепени развој овог краја омогућен је тек по завршетку Другог српског устанка када су овде истакнути Срби подизали своје куће и просветне институције.

 

Хотел „Српски краљ“, угао Улица Узин Миркове и Париске

На врх Узун-Миркове улице, на самоме Калемегдану, преко пута Реалке, постојао је хотел “Српски краљ”. Та је, за то доба врло угледна зграда, подигнута почетком шездесетих година 19. века, пре предаје градова Србима јер, сећам се, читао сам негде да је последњи београдски паша улагао чак и једну врсту протеста што је новој кафани, првој кући од градске капије, дато провокаторно име “Српски краљ”. Моја претпставка је  да је као одговор српске стране, на овај пашин протест, кафани, која је у суседству, а опет на домаку београдских бедема, а одмах затим подигнута, дато име “Српска круна”.

“Српски краљ” је од оснивања свога био кафана отмене и пробране публике. Посећивали су је радо сви виђенији Београђани. Над кафаном је био чист и врло пријатан хотел који су посећивали највише странци. Увек је то била тиха пристојна кафана па је у ствари више личила на какав клуб, него на кафану. Тај реноме му је нарочито стекао дугогодишњи закупац Урошевић.

Плац на коме је био овај хотел купио је око 1860. године Јован Вељковић, кнез параћинске нахије.

Од оснивања, 1860. године Управе фондова, највеће банкарске институције тог времена, седиште је било у овој згради. Доцније је ово имање купила Врачарска задруга, и она је, после Првог светског рата, подигла још два спрата и извршила је из основа преуређење и преправке и свих осталих просторија, па је тако дала престоници угледан хотел и ресторацију.

Овако сређен и дозидан, хотел је отворен 1. априла 1920. године, а срушен је у немачком бомбардовању 6. априла 1941. године. У овом хотелу састајали су се чланови Ротари клуба. После рата, држава одузима рушевине хотела и плац од 12 ари и фирма „Варош капија“ гради ресторан „Парк“, који је задњих деценија такође срушен јер је изгорео у пожару. У башти ресторана провео сам многе дивне ноћи слушајући наше најеминентније певаче.

Кућа директора полиције Цветка Рајовића, улица Узун Миркова, број 14
Књаз Милош је позивао образоване људе у Србију да је изграђују, али је према њима био подозрив. Знао је да их понизи, омаловажи и кињи их је.
Када је избила Милетина буна, Милош је посумњао да је у њу укључен и директор полиције, Цветко Рајовић. Иако није имао доказа, реши да га из потаје убије. Кнез нареди Татарину Пекети да крене за Београд и везаног му доведе Рајовића. А за њима посла тројицу момака из своје страже да им направе заседу и обојицу убију. Међутим, Пекета је био мудар човек, знао је све ћуди кнеза Милоша. Знајући шта им се спрема оде другим путем и доведе га књазу. Књаз када виде Цветка везаног извини му се, а Пекету казни што је ухапсио невиног човека.
Цветко је био родом Херцеговац из околине Требиња. Учио је немачке школе и пропутовао је Европу уздуж и попреко, па тако тај светски путник дође и одлучи да остане у Србији. Кнез га именова за управитља Београда и свог посебног изасланика за мисије по Европи.
Једном га посла и у Каравлашку данашњу Румунију да товари со у лађе. Цветко је имао проблема са кобилом коју је јахао до Каравлашке, и коју је требало да по доласку прода и паре преда Милошу. Никако није могао да је прода по оној цени коју је Милош одредио и када га је питао шта да ради доби одговор: „Немој је ни продавати, него је је..и., те ћемо запатити љута коња, као што си ти.“
Такође, једном приликом, Милош му је дао и пасош у коме је писало: Показатељ овога Цветко Рајовић, моја будала, полази из Каравлашке натраг у Срнбију, зато препоручујем свим властима да га мирно пропусте као будалу јер је будали свуда слободно ићи“.
Цветко је гутао и памтио сваку Кнежеву увреду. Кнез Милош је уживао да тера спрдњу и ниподаштава своје службенике, нарочито оне који су били писмени. Међутим, Милошево безакоње имало је и добрих страна, а једну је и Цветко осетио када се женио ћерком бившег Карађорђевог секретара Јанићија Димитријевића, који је издао Вожда, Вујици Вулићевићу и који му је одсекао главу. Јанићијева ћерка Аница била је удата и са Цветком бежи у Србију уз Милошев благослов.
Док је на власти био кнез Александар Карађорђевић, Цветко кује са Тенком заверу и бива осуђен прво на смртну па потом на доживотну робију. Из тамнице га извлачи Милош када други пут 1858. године долази на власт и постаје председник Владе.
Цветко доводи инжењера Франца Јанкеа који је постао први пројектант и урбаниста, увођењем западног стила градње у оријентални Београд. Од Јанкеових дела сачувана је само ова кућа.
Конак Књегиње Љубице подигнут је само 6 година раније али се потпуно разликују. Стилски су потпуно одвојене куће. Зграда је саграђена 1837/38. године, као породична кућа Цветка Рајовића који је у то време био управитељ Београдске вароши и значајна политичка личност. Најстарија је сачувана зграда у Београду грађена у потпуности у европском духу и јединствени је примерак класицизма и тврдог изгледа и уочљива је по својој гордости и дан данас, скоро 200 година.
Фасада је раздељена дорским стубовима и пиластрима. Улаз је из дворишта, тако да је улична фасада непрекинути низ високих прозора оивичених снажним стубовима.

Фото : 011info Изглед куће из Улице Узун Миркове

Да кажем нешто и о Францу Јанкеу који је урадио премер улица Милоша Великог и Булевара краља Александра. У Србији је живео 9 година, деца су му овде и рођена и становао је у улици Гаврила Принципа. Напустио је Београд и не зна се на коју страну света се одселио.
Пред смрт Цветко кућу продаје држави. Много пута за свог постојања, зграда је мењала намену. Служила је и као зграда енглеског конзулата, па као „Надлежателство варошког суда“, па као зграда Српске жандармерије, Штаб војске, а од 1867. па до Другог светског рата је београдска Реалка. У њој се након Другог светског рата налазило војно училиште, затим основна школа „Пера Поповић-Ага“, па школа ученика у привреди „Раде Кончар“. Данас се у згради налази Педагошки музеј од 1969. године.

Изглед куће из Пјарана Де Мондезера, бивше Тадеуша Кошћушка

Као школска зграда има историјску вредност јер су у њој предавали или исту похађали: Стеван Тодоровић, Стеван Сремац, Тодор Мијушковић, Петар Убавкић, Михајло Валтровић, Ђорђе Крстић и ученици Коста Главинић, Милан Капетановић, Светозар Јовановић, Милорад Рувидић, Данило Владисављевић, Никола Несторовић…
У описивању Педагошког музеја морам и да споменем изложбу посвећену Светомиру Николајевићу једно од ретких Срба који су били номиновани за Нобелову награду. Једна улица код Лиона, бивша улица Душана Дугалића носи данас његово име. О њему и његовом животу читајте у одељку Источни Врачар.
Угао Улица Узун Миркове и Краља Петра
На углу улица Краља Петра и Узун Миркове налазе се четири зграде које су се укрстиле. У сунчаном дану цакле се жолнаји плочице на сецесиској лепотици у броју 7, ветрић заигра на барокним амфорама у броју 5, поносно се уздиже зграда у броју 6, а академска ивица зграде Аеро клубаје у броју 4, наоштрена да чува све четири зграде.
Још је Књаз Милош желео да базар са дунавске „швапске“ стране пребаци на српску савску страну, па и не чуди што је ово најимпресивнија раскрсница Београда.

На слици је угао Узун Миркове и Краља Петра, непарна страна

У овом делу улице у моје време налазиле су се најексклузивније трговачке продавнице Текстил, Бетекс, Атекс, Гратекс.. Иза ове улице у Рајићевој била је окретница тролејбуса. Сада је ту Тржни центар у Рајићевој улици.
Кућа Милана и Паве Секулић, Угао Улица Узун Миркова број 5 и Краља Петра број 34

Ово је кућа архитекте Милана Секулића рођеном 1895. године у Сремској Митровици а умрлом 1970. године у Београду. Палата је подигнута 1926. године према пројекту кумова Милана Секулића и Драгише Брашована, са детаљима блиским сецесији. Фасада је богато и снажно декорисана са каменим балконима, стубовима и украшеним фризовима. Изнад петог спрата је обавезна купола издигнута на снажном врату куле. У овој кући је становао са супругом Павом.
Зграду је инвестирао миразом своје жене Паве и овде се налази једна од највећих збирки фресака у Србији, коју су супружници поклонили граду. Легат Паве и Милана Секулића садржи 165 икона из периода од 15. до 20. века, на простору Србије, Македоније, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Италије, Грчке и Русије. Најлепша остварења икона пружају привилеговану прилику да се уоче и следе главни токови у развитку грчког иконописа после византијске епохе. Иконе су настале у распону од друге половине 15 до 19 века, а збирка руских, српских и критских икона садржи примерке са краја 14. века.
Поред икона, у аутентичном ентеријеру, налази се и збирка слика најзначајнијих домаћих уметника из 19. и 20.века, као и уља на платну прослављених српских сликара који су стварали у међуратном периоду. Ту су слике „Босански пејсаж“ Јована Бијелића, „Мртва природа“ Марка Челебоновића, Игњата Јоба: „Недеља на острву“, „Свадба“ и „Рибари“, „Пијани брод“ Саве Шумановића….

Овај брачни пар пасионираних колекционара је имао највећу збирку икона, збирку слика и дела примењене уметности коју је у Србији могуће видети на једном месту, поклонили су граду Београду.
Знајући шта их чека од послератне власти да ће им колекција бити национализована, што значи одузета, завештали су је држави заједно са станом од 170 квадрата.
На жалост, пар пута сам покушавао да посетим овај Легат, али без успеха. Нема никаквог објашњења о радном времену.
Госпођа Пава је послуживала госте тако што је носила лично сребрни послужавник на коме се налазило слатко, кафа, пиће шери и ситни колачи. Део ритуала је био и „сиктер коњак“. Играо се и бриџ а служила је мартел у кампар чаши од чешког кристала. На „ведџвуд“ тацну би стављала три зрна кафе, која обавезно иду уз коњак.
Да би дочарали средњи век, Секулћи су собу са камином опремили старинским намештајем. Ту се налази масивни сто од пуног дрвета тежак као црни мермер. Столице су чврсте и стабилне. Налази се и полојелеј од 16 свећа. Овде су желели да дочарају огољеност и сировост средњег века и живот у замку.
У осталим собама влада бечки стил. На секретеру је ваза у кинеском стилу а купљена је у радњи Ненадовића на Теразијама број 10.

У овој згради je и Југословенско-пољска лига пружала помоћ пољским избеглицама за време фашистичких напада 1939. године.
Милан Секулић је био будимпештански дипломац, као и Драгиша Брашаван, Србин „из прека“, рођен у Вршцу. Њих двојица 1919. године оснивају биро „Архитект“ који је заједнички радио целу деценију па потом се разилазе, али су и даље кумови.
Сваког петка у пет сати виђали су се у Мажестику чак и у време када је хотел постао хотел Удбе. За њиховим столом седео је и чувени глумачки љубавни пар Павле Богаринчевић и Љубинка Бобић. Пили су пиво и грицкали вруће кајзерице. После тога Драгиша Брашован је са женом Викторијом одлазио на вечеру у „Два јелена“ или „Марш на Дрини“. Драгиша је обожавао бело вино из Банатског Карловца, јела зачињена љутим папричицама и песму јер је свирао хармонику.
За Драгишу Брашована каже се да је остварио стилско јединство у животу. Живео је по своме све док му нису одузели пола куће у Страхињића Бана.
Њих двојица у тандему су пројектовали стару зграду Политике, Палату Албанију, задужбину Ђоке Влаковића у Влајковићевој број 5…
О овом генијалном архитетку, читаје у линку Ново Београд, Бежанијска коса.
Чувени српски архитекта Милан Секулић, човек заслужан за изградњу низа зграда у центру Београда: Министарство шума и руда у Улици кнеза Милоша, зграда Призада (касније Удбе за Југославију, а данас Тањуга), седиште “Времена” сада зграда”Борбе“, зграда Црвеног крста на углу Добрачине и Симине…, ни седам година од подношења захтева за рехабилитацију још није рехабилитован.
Човек који је заслужан за реизградњу и обнову Палате “Албанија” и изградњу нуклеарног реактора у Винчи практично је и даље “непријатељ народа”, јер се Државно правобранилаштво противи његовој рехабилитацији, пошто је захтев поднео тестаментални наследник, а не близак сродник.

 Захтев за рехабилитацију поднет је Вишем суду у Београду у октобру 2011. Закон предвиђа да захтев могу поднети и тестаментални наследници, али Правобранилаштво сматра да је проблем у томе што у овом случају он није наследник самог Милана Секулића, већ његове супруге Паве – објашњава адвокат Јелена Максимовић.

Брачни пар Секулић није имао потомке. Милан је имовину тестаментом оставио супруги Пави, ова сестри, а сестра сестрићу. Управо тај сестрић је поднео захтев за рехабилитацију који Правобранилаштво данас побија.
Милан Секулић је учесник Првог светског рата, а у међуратном периоду пројектовао је неколико стамбених вишеспратница, приватних и пословних зграда у Београду, међу којима је и зграда у Узун Мирковој 5, у којој се налазио његов породични дом. Као цењени предузимач имао је предузећа “Архитект” и “Пионир” и организовао највеће грађевинске подухвате свог времена – каже рођак Цветковић.
Пре рата је радио на палати Бановине и згради Радничке коморе у Новом Саду, као и на зградама и привредним објектима широм Југославије (Смедеревска Паланка, Шабац, Бијељина..). Током окупације угасио је предузеће и није градио.

„После рата његова предузећа су национализована, а он се запошљава у новооснованом државном предузећу “Рад”. Током 1948. оптужен је за нестручност приликом пројектовања ливнице на Бежанијској коси, јер се наводно због нестручности обрушио део крова, због чега је осуђен на чак 14 година робије и конфискацију имовине. Осим куће у којој је живео, у Узун Мирковој, конфисковано му је буквално све, чак су му узета и три пара половних мушких гаћа“ каже Цветковић.
Да су оптужбе биле монтиране, види се по томе што је већ 1951. пуштен на слободу. Током 1954. је враћен на место директора”Рада”. У Институт у Винчи прелази 1956. године.
– Од човека који је осуђен на вишегодишњу казну због нестручности, већ 1958. је одређен да ради на изградњи нуклеарног реактора у Винчи! Његова породица сматра да је осуђен из политичко-класних разлога, односно само због тога да би му била одузета имовина – каже Цветковић.

Милан Секулић обновио је палату "Албанија" / Фото Н. Параушић / и Портрет Милана Секулића

Палата „Лејла“, Улица Узун Миркова број 6
О овој згради и њеним станарима и власницима нисам успео ништа да сазнам. Једино прилажем ову фотографију где се види изглед зграде „Лејла“ и продавнице „Сава“, после Другог светског рата. На горњој слици види се изглед ове дивне зграде.

Дом Аеро клуба, Угао Узун Миркове број 4 и Краља Петра број 36

Преко пута “Лејле”, видећете зграду Аероклуба. Оканемо ли се на тренутак историје, одвешћемо радозналог госта у београдски Аеро-клуб, по мени најелитније место у Београду пре и после Другог светског рата, које је и данас задржало своју ексклузивност луксузних барокних салона и високе средњоевропске кухиње.
Зграда Дома Аеро клуба у Београду саграђена је од 1934. до 1935. године за националну установу ваздухопловства Краљевине Југославије, према пројекту београдског архитекте и пилота Војина Симеоновића. Камен темељац постављен је и освештан августа 1932. године, а новац за куповину земљишта и градњу Дома прикупљан је од организовања томболе. Дом Аероклуба и плоча са 149 имена изгинулим авијатичарима освештани су 20. јануара 1935. године.
Представља репрезентативан пример ар декоа у Београду и посебан допринос европеизацији београдске архитектуре.
Израда бронзаних орлова на фасади код главног улаза поверена је вајару Петру Палавичинију.
Врата су отворена па можете да погледате како изгледа хол и велики витраж који приказује Икара и Дедала.
Израда витража на главном степеништу, са темом „Дедал и Икар”, била је поверена сликару Васи Поморишцу.
У делу зграде која припада улици Краља Петра смештен је легат сликара Петра Добровића.
Сликару Кости Хакману поверена је израда портрета краља Александра у природној величини, али та слика није сачувана.
Зграда је конципирана као монументалан угаони објекат. Архитектонски је обликована у тада савременом европском стилу ар декоа. На репрезентативним фасадама јасно је уочљиво одступање од строгог академског концепта.
Елеганција класицистичког порекла допуњена је одмереним нијансама фасадног материјала, обрађеног вештачког камена. Репрезентативној спољној обради архитектуре одговара облагање ентеријера, нарочито свечане сале на спрату, луксузним материјалима као што су дрво, штоф и месинг, затим штуко-декорација зидова и гвоздене декоративне маске радијатора. Свечани прилаз кроз кружни и овални хол са раскошним спиралним степеништем и оградом од кованог гвожђа осветљен је витражом и светларником.

Сада ћу рећи, укратко, понешто о великом сликару Васи Поморишцу.
Рођен је 1893. године у селу Јаша Томић. Био је српски сликар и професор Ликовне академије и Академије примењених уметности у Београду. Повремено се бавио и ликовном критиком. Уметничко школовање започиње од 1905. до 1911. године у атељеу Стевана Алексића. Године 1913 — 1914. у Минхену похађа Академију ликовних уметности. Мобилисан је 1914. али се одмах предаје Русима.
После рата долази у Загреб 1919. године где се уписује на Академију за умјетност и умјетни обрт. Исте године прелази у Београд где се уписује у Уметничко занатску школу. У Лондон одлази 1920. где студира на Краљевској академији, затим се враћа у Београд где живи од 1925. до 1935. године када приређује прве самосталне изложбе. У Паризу борави између 1935. и 1939. године.

професора Академије примењених уметности у Београду. Од 1919. године учествовао на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Са Живорадом Настасијевићем у Београду 1930. године оснива групу „Зограф“ која је постојала до 1940. године. Удружење квалификованих ликовних уметника у Београду формира 1926. године. Од 1940. је члан Удружења „Лада“, а 1944. постаје члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС). Умро је 1961. године у Београду.
Причати о Аеро клубу а не споменути Тадију Сондермајера би била непотпуна прича.
О њему и његовом животу, проживљеном као на филму, можете прочитати у делу Нови Београд, Стари аеродром.

Зграда Берзе, Улица Узун Миркова број 2 и Студентски трг број 13 и број 15

На месту некадашње кафане “Уједињење” 1934. године, саграђена је Београдска берза, па Трговинска комора у којој је данас смештен Етнографски музеј.
У бившој згради Берзе, налази се Етнографски музеј. Зграда је саграђена током 1933. и 1934. године, према пројекту архитекте Александра Ђорђевића. Грађена је за потребе некадашње Београдске берзе, као објекат пословно-стамбене намене. По својим архитектонским особинама објекат припада зрелом модернистичком концепту, док наглашени вертикализам носи иностране, претежно немачке утицаје.
Ова петоспратница која је подигнута на истакнутом положају у оквиру амбијента Академског парка, у непосредној близини зграде Велике школе, данас Ректората Београдског универзитета, зграде Новог универзитета, данас Филолошки факултет, зграде Коларчевог народног универзитета и зграде Београдске општине, данас Југословенска кинотека и градске полиције, одмах је по изградњи препозната као дело изузетне вредности. Грађена је у стилу ар деко.
Берза се уселила у новембру 1934. године, па је Ефектна берза била у приземљу, а Продуктна на спрату. Фирма “Филипс” била је на другом спрату а станови су од трећег до петог спрата. Првобитну намену берзе објекат је имао до почетка Другог светског рата да би завршетком рата једном делу објекта била промењена намена.
Београдска берза првобитно је основана још 21. новембра 1894. године, али су прве трансакције обављене тек у јануару 1895. Припреме за отварање београдске берзе трајале су дуго. На овој берзи трговало се девизама, акцијама, обвезницама и робом. Била је то прва берза у југословенским крајевима. Послови су се склапали и промптно и термински.

 

Због економске заосталости наших крајева и усмерености трговине пољопривредним производима на стране земље, првенствено на Пешту и Беч, дуго се није осећала потреба за отварањем берзи, као посредничких трговачких институција. У Србији је заступљен ситан сеоски посед, праћем скромним тржишним вишковима. Као такав био је додатна сметња за појаву берзи. И поред тога, водећи београдски трговци су средином 19. века предлагали кнезу да оснује берзу, што би олакшало и убрзало трговински промет и потпомогло економски напредак Србије.
Пословање је до I светског рата било доста слабо. Трговало се готово искључиво страним новцем, посебно наполеондорима и аустроугарским крунама. Значајну препреку напретку послова представљало је наглашено опорезивање мењачких радњи и високо плаћање такси за закључене берзанске послове. Пољопривредним производима мало се пословало, већ је настављена стара традиција непосредног трговања између ситних србијанских и крупних аустроугарских трговаца.

Фотомонтажа овог дела улице

Берза је имала прекид у раду у периоду од 1914. до 1919. године. Пословање берзе обновљено је после I светског рата.
Београдска берза је и даље највише пословала са девизама и, током тридесетих година 19. века, са клириншким дознакама, а нешто мање државним обвезницама. Била је најважнији центар у Краљевини Југославији. Посебно жива трговина девизама одвијала се непосредно после рата, у време инфлације и шпекулација са вредношћу динара. У периоду између два светска рата, израсла је у снажан финансијски центар у овом делу Европе.
Берзански промет показивао је стални раст до избијања велике економске кризе и највишу вредност достигао је 1928. године, пред кризу. Затим је битно смањен услед кризе, али и промене прописа.
Држава је преузела у своје руке извоз значајног дела пољопривреде преко ПРИЗАД- ПРивилегованоИЗвозноАД и установила режим девизне контроле.
Несташица капитала и високе каматне стопе отежавале су берзанско пословање ефективом. Од роба, на београдској берзи трговано је пшеницом, кукурузом, овсом, ражи, јечмом, пасуљем, сувим шљивама, орасима и млинарским производима, али је претежан део тржишних вишкова и даље прометан директним трансакцијама између страних трговаца и домаћих накупаца.
Последње трансакције закључене су у априлу 1941. године.
После II светског рата и успостављања комунистичког поретка угашене су београдска и сомборска берза, док је новосадска наставила са радом по знатно измењеним правилима. Формално, Београдска берза престаје са радом 1953. године, као непотребна институција.
Београдска берза је поново основана 1989. године, у време почетка привредних реформи. Првобитно је основана као Југословенско тржиште капитала и оснивале су је највеће југословенске банаке. Југословенско тржиште капитала 1992. године мења име у Београдску берзу настављајући традицију некадашње.
Почетком педесетих година прошлог века део подрума, приземље, мезанин, први и други спрат ове грађевине су уступљени Етнографском музеју. У периоду од 1951. до 1954. године изведена је адаптација овог дела зграде за потребе смештања музејских збирки и фондова и организовања излагачке делатности музеја.
Наредном адаптацијом спроведеном у периоду 1983-1984. објекат је скоро у целости, на свих пет етажа прилагођен функцији музеја. Адаптације објекта превасходно су се односиле на прилагођавање ентеријера новој функцији, док је у потпуности очувана аутентичност фасаде и монументалне улазне капије.

Фотомонтажа дела Београда у којем је некада давно било турско гробље, а затим и Велика пијаца

Зграда „Цептер“, Улица Узун Миркова број 3
Кућа кнеза Александра Карађорђевића, Зграда Београдске општине, Хотел “Српска круна”, Општински суд, Југословенска кинотека, Узун Миркова број 1
Пре Југословенске кинотеке, зграда је представљала дом различитим институцијама. Један од примера је Општа амбуланта, која се налазила у Узун Мирковој број 1, коју је основао Јован Јовановић Змај заједно са Лазом Лазаревићем и још неколико колега, где је радио од марта до јула 1880. године.
У прошлости се на овој адреси налазио и стари хотел „Српска круна“, као и Општина града Београда и Општински суд.
Верује се да је зграда подигнута 1846. године као двор кнеза Александра Карађорђевића, али име архитекте који је израдио њен нацрт није остало забележено.
1853. године била издата и претворена у кафану и у хотел „Српска круна“. Хотел је имао велики углед па су у њему одседали угледни грађани и странци. У приземљу хотела налазиле су се кафана, билијарска соба, читаоница и трпезарија чији су се прозори и врата отварали на веранду са погледом на парк.

Зграда старе Београдске општине подигнута је као једноспратница и имала је једну кафану и гостионицу, 12 намештених соба за путнике, 4 собе и 1 салу за госте, кујну, перионицу, шталу за 30 коња, подрум за вино, подрум за дрва и шупу за кола.
Приликом надзиђивања спрата 1928. године на згради је постављањена скулптуре које представљају сенаторе на конзоле између прозора првог спрата. Аутор скулптура био је вајар Драгомир Арамбашић.
У хотелу се посебно истицала сала за седнице Градског већа којом су доминирали плитки рељефи и фреске са представама Београда, рад Живорада Настасијевића.
У међувремену су скулптуре нестале са фасада, а фреске биле прекривене грбовима.
Он је званично други хотел у Београду где би одседали странци.
Као хотел првог реда памтио је бурне догађаје периода од 1858. до 1870. године: Светоандрејску скупштину, догађај на Чукур-чесми… Сви учесници догађаја су углавном боравили и одседали баш у овом хотелу.
Виђенији Турци, конзули, чиновници, државници доносили су овде важне одлуке. Корнелије Станковић је у њему одржавао концерте озбиљне музике који је слушао кнез Михаило са кнегињом Јулијом.

Давне, 1857. године када је закупац био Стеван Мирковић, преке нарави, одседоше као гости неки Енглези док су чекали лађу за Беч. Лађа је пристајала два пута недељно. Енглези по обичају, бахати, сиђоше на ручак у гаћама и кошуљама. Да би их понизио оде у кујну и рече келнерима да их послуже голи голцијати. Када их видеше тако у Адамовом костиму напустише хотел, па првом лађом пређоше у Земун. У хотелу су се одржавале представе, концерти и разна културна дешавања.
Хотел је радио до 1869. године када је назив „Српска круна“ преузела гостионица у Кнез Михаиловој улици број 56, данашња Библиотека града Београда.
1868. године кнез Александар Карађорђевић је био главни осумњичени за организацију убиства кнеза Михаила Обреновића. Након тог догађаја донет је Закон на основу кога се сва непокретна имања коју је поседовао кнез Александар Обреновић морају распродати.
Тако је „Српска круна“ продата Општини београдској за смештај Општинског суда.
После Првог светског рата Београд се нагло насељавао и ширио па је зграда Општине је постала недовољна за смештај свих њених одељења. Због тога је било одлучено да се изгради нова, репрезентативна грађевина. 1928. године решено да се надзида и догради постојећа једноспратница.
Пројекат је урађен у Грађевинском одељењу Општине. Обновљена зграда је свечано отворена у оквиру обележавања десетогодишњице Уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу 1. децембра 1928. године.
Општина, тада под називом Скупштина града Београда налазила се у овој згради до 1961. године. Од 1961. до 1992. у њој је био Завод за патенте. Године 1992. зграда је додељена Југословенској кинотеци која је потпуно обновила и прилагодила новим потребама. Свечано је отворена 2011. године. Ентеријер је дело архитекте Павла Васева.

У близини је био и хотел „Код српског краља“, који није заостајао за овим хотелом. Трећи „Хотел Париз“ би могао да опстане у сваком средње европском граду, али за разлику од њиј сва три хотела имала су одличну храну и јефтини су. Остали хотели у Београду били су: „Српска круна“, „Македонија“, „Петроград“, „Србија“, „Крагујевац“… и сви су они одиграли веома важну улогу у развоју Србије, за њену привреду, културу, туризам највише.
Сетимо се њих кад пролазимо поред места на ком су се налазили, погледамо их са уздахом и кренемо даље. И пожелимо да се време накратко врати унатраг, да седнемо у ресторан и поручимо кафу.
Какав би то доживљај био, шта кажете?
Зграда у свом саставу чува две плоче које сведоче о њеној богатој историји. Испред зграде Југословенске кинотеке се налази скулптура америчког глумца и оскаровца српског порекла Карла Малдена који је рођен као Младен Секуловић у природној величини. Скулптура је дело вајара Здравка Јоксимовића. У згради се налази његов легат.