Улица Васе Чарапића – Дунавска падина
Прикупио, читао, понешто знао и прикупио
Воја Марјановић, mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Ако се скренемо улево из Кнез Михаилове, идући од Калемегдана ка Тргу Републике, наилазимо после Узун Миркове и Студентског трга на ову улицу.
Улица Васе Чарапића или Васина
Некада се звала Стамбол капијска улица. Била је почетак Цариградског пута. Назив носи од 1872. године по Васи Чарапићу. Био је легендарни јунак из Првог српског устанка. Погинуо званично 1806. године приликом ослобођења Београда од Турака ту где му је сада и споменик. Смртно рањеног су га однели на Ташмајдан где је био Карађорђев шатор, где је и издахнуо. О другој верзији његове погибије писао сам приликом описивања манастира Раковица где је и сахрањен. Васина улица не захвата читаву Стамбол капијску улицу. Иде од Народног позоришта па до Студентског трга, бивше Велике пијаце.
На слици десно је кућа која је срушена и на левом углу идући ка Змај Јовиној налази се зграда Поште, а кућа на десној страни остала је не срушена.
Хотел “Империјал”, Улица Васе Чарапића
На врху Васине улице, у кући која је била имање Нанкино, била је кафана “Македонија”, некад трговачка кафана, где су свраћали на преноћиште сви наши трговци из унутрашњости. На горњем је спрату био, као и сада, хотел који је за своје време важио као доста добар, па је увек био посећен. Кафана је била врста пијачнога вашара. Ту је свратило на кафу све што је дошло на пијацу да нешто пазари. Ту је свраћао на ракију сељак, који је лепо продао оно што је донео. Ту су били и мали прекупци и трговчићи који живе од препродаје, посредовања, распродаје и уопште од пијаце. Када се пијаца изместила са трга испред Универзитета, “Македонија” је изгубила тај значај.
Преко пута “Македоније” налазио се “Империјал”. Данашњи “Империјал” подигао се на рушевинама једнога од оних београдских ханова који су за време турске владавине били трговачка свратишта. Тај хан је у то доба био искључиво турски те и доцније, кад су се Турци повукли у град, иако је прешао у српске руке, задржао је име “Турски хан” који је носио све до пред измак седамдесетих година деветнаестог века, докле је трајао, пре но што се подигао нови “Империјал”, који је такође порушен.
У то доба, седамдесетих година 19. века, “Турски хан” и “Македонија”, два суседна локала служила су за свратишта нашим трговцима из унутрашњости. У “Македонију”, која је већ имала физиономију хотела (засебне собе са креветима), свраћали су само трговци а у “Турски хан”, где су били пространи арови (стале), свраћале су кириџије са стоком. Последњи ханџија у “Турском хану”, пре његовог рушења, био је неки Трајче Македонац.
“Империјал” је, пошто се назидао, стао у ред најотменијих хотела где су затим и угледни странци одседали, док је кафана и ресторација све до данас задржала тај ранг отменијег локала.
Подигнут је вероватно одмах после завршетка рата с Турцима и Берлинског конгреса 1878. У њему су углавном одседали страни трговачки путници и домаћи путници из унутрашњости. У ресторану хотела се точило плзењско пиво, послуживани су специјалитете француске кухиње јела француска јела, а могли су се читати разни домаћи и страни листови и часописи. Тако у водичу из 1908. пише да је хотел „Империјал“ имао 28 соба. Имао је и сале за банкете и скупове. У њему су се састајали припадници либералне странке 1892. и 1893. године. Преправком из 1958. добио је и друго име – „Стамбол капија“. Зграда је порушена у лето 1968. године.
Када сам се замомчио, одлазили смо у култну кафану „Стамбол капија“. Ту је дуго година, певала Силвана Арменулић, жена божанственог гласа и стаса.
Трагично је настрадала у саобраћајној несрећи 1975. године, али је остало сећање на њу и њене предивне песме које се и данас певају.
Сваке вечери је ресторан био препун. Ко је имао довољно новца јео је „10 са луком“ и пио КиКи (Кило белог вина и Кило сода воде). Ретко ко је наручивао ЛИЛИ(ЛИтар белог и ЛИтар киселе воде). Ми који смо били студенти пили смо „намештај“. То је 2 деци белог вина и флаша сода воде. То мало вина смо разређивали сода водом.
Поред Силване, ту су певали и Василија Радојчић, Цуне, Лепа Лукић и Звонко Богдан. Ко је мислио да ће имати запажену радио и естрадну певачку каријеру морао је проћи „ову певачку школу“.
Хотел је срушен и данас је ту неизграђен простор, плато и пролаз из Васине улице у чика Љубину и Кнез Михаилову улицу.
Улица Васина, број 14 и број 16
Угао Улица Змај Јовине и Васине. На слици десно је кућа која је срушена и идући Змај Јовином налази се зграда Поште.
На рељефу главне фасаде ових зграда видимо шестар који у руци држи атлетски развијен мушкарац. На првом спрату овог здања живео је Абдуселам Џумхур, војни муфтија, отац сликара и писца Зуке Џумхура.
Како је био један од урбаних легенди Београда, приказаћу, укратко и његов зивотопис.
Право име му је било Зулфикар.
Рођен је у Босни у Коњицу 1921. године, а умро је у Херцег Новом 1989. године. Био је југословенски путописац, филмски и телевизијски сценариста, позоришни сценограф, уметнички директор филма, ликовни критичар костимограф, сликар и карикатуриста.
Потицао је из старе угледне породице муслиманског свештеника. Отац му је био улем Абдуселам Џумхур. Породица се два месеца по његовом рођењу преселила у Београд, где је његов отац радио као главни имам Војске Краљевине Југославије. Ту је завршио основну школу и нижу гимназију, а вишу гимназију у Сарајеву 1939. Почео је студирати право у Београду, али је прешао на ликовну академију, коју је завршио у класи великог сликара Петра Добровића.
Прве цртеже је објавио у листу „Народна армија“ 1947. године, а од тада је сарађивао као карикатуриста и илустратор у Јежу, Борби, „Ветрењачи“, Политици, Ослобођењу, ревији „Данас“ и НИН-у као стални сарадник и уредник.
Објавио је више од 10.000 карикатура. Написао је сценарије за више кратких и три играна филма. Урадио је 35 сценографија за позориште, а током последњих десет година живота радио је на сарајевској телевизији као писац сценарија и водитељ серија емисије „Ходољубља“. Његови суграђани сматрали су га једним од највећих боема свога времена.
Класна лутрија, Улица Васе Чарапића број 20
Ту где је данас Класна лутрија била је дуго година централна пошта. То је била обична двоспратна кућа у којој је на горњем спрату био телеграф и канцеларије управе а на доњем спрату, у једној обичној повећој соби, преграда са три шалтера: један за писма, један новчани и један аманетни.
Кафана “Српска краљица” била је тако рећи поштанска кафана, ту су највише свраћали поштански чиновници и одатле се односиле на служавнику преко улице, кафе у пошту.
Ту је свраћала и публика која је имала посла на пошти: да адресује писмо, да напише адресу на пакету, да испуни упутницу…. А ту су радо свраћали и сви они мали трговчићи из Васине улице да попију ујутру кафу, предвече чокањчић ракије.
У овој улици, само ближе Универзитету била је кафана “Српска краљица” познатија под именом “Кијаметова кафана” по надимку који је носио газда имања. Та је кафана била отприлике преко пута данашње Класне лутрије.
Увек се коцкамо, да ли са својим и туђим животима, да ли са приликама које се указују једном или два пута у животу, или са историјом. Скоро, по правилу, редовно губимо. Није ни чудо што је у 19. веку каса лутрије била богатија од краљеве касе. Србин: херојски, небески, домаћински народ, борац за државотворност и правду, похлепно се грабио за мрвицу среће коју миш бели дели. И дан данас имамо више кладионица него библиотека, позоришта и биоскопа.
У време грађења палате Класне лутрије, посао са клађењем и срећкама је цветао. Отприлике једна четврина народа сербског те 1897. године хтела је „леба без мотике“, како су звали оне који су куповали лозове. То је трајало и до мог пубертета.
Сећам се да када смо ишли у кафану „на 10 са луком“, у кафану су, обавезно, улазили продавци лозова и продавали их. Мало „загрејани од чашице више“, куповани су лозови, јер не каже се џабе „није тукла мајка дете што се коцка, већ што се вади.“ Од 2.000.000 становника колико је Србија имала становника на крају 19. века, у једном колу је 200.000 људи купило лозове. Види се да су Срби били неписмени за слова, али за бројеве нису и то за оне „губитничке“ бројеве.
Профит Лутрије је 1897. године износио 316.698 динара, а државни буџет 1.500.000 динара. И ако смо до сада веровали да је трговина свињама подигла српску државу, ево демантија, лутија нас је подигла. Одељење лутрије је било под контролом Министарства привреде и финансија.
И да није било лутрије не би била изграђена пруга Београд – Ниш.
Почеци лутије почињу у Србији, опет, од неизбежног кнеза Милоша. Милош је одобрио доктору Месаровићу да оштампа 1.500 нумерисаних листића и да их продаје без „нема лажи нема преваре“, али је на дан извлачења оштампао 1.499 празних листића и 1 на коме је писало: кућа. Наравно нико није извукао добитак, па је доктор Месаровић задржао и кућу и зараду од лозова. Тај доктор Месаровић је био велики рентијер. И данас постоји неколико зграда у Крунској улици и Кнез Михаиловој са иницијалима М изнад улазних врата. Дакле, у коцки без преваре нема ни велике зараде.
Награде су се смањивале а биле су: коњ и кочије, сребрна сабља, златан сат. Сиромашном народу сваки добитак је велики. Уведена је и награда онима који пријаве проневеру и добитак је био до чак 1.000 динара. И ту је Лутрија зарађивала. И зато је могла да никне дивна палата.
Управу Лутрије су између осталих чинили и Милан Капетановић који је већ саградио кућу Јеврема Грујића у Светогорској улици. Министар привреде је био научник, професор хемије, настављач просветитељског учења Доситеја Обрадовића, професор Сима Лозанић, и (ал)хемијски је схватио заначај прихода од лутрије. Дао је добру плату директору од 417 динара а поређења ради просечно сеоско домаћинство је месечно приходовало од 8 до 18 динара. Добра плата директору доноси нове идеје а идеје доносе и профит Лутрији.
Купци лозова долазили су на извлачење у лутријску палату која је наликовала двору. Сјај екстеријера и ентеријера је опчињавао и подстицао наду у добитак. Широке дводелне степенице прекривене црвеним тепихом водиле су до сале за извлачење добитака. Сала је имала најмање 100 седишта. Први лоз Класне лутрије извучен је 4. маја 1899. године.
Отклон или како се одомаћила страна реч дигресија, и 4. маја али 1980. године умро је Јосип Броз Тито.
После Другог светског рата, Лутрија се 1972. године премешта у нову модерну зграду на углу Нушићеве и тадашње Моше Пијаде улице. У њу се усељава Историјски архив Београда. После архива постаје седиште Беобанке а када је 2004. „финасијски маг“ Млађан Динкић, уништио Беобанку, Инвест банку, Инвестициону банку и Љубљанску банку, постаје седиште Министарства за дијаспору и савета за сарадњу са Русијом и Кином. Ту ради када није у Бајчетини Тома Николић.
Стамбол капија
Сада ћу нешто рећи и о капији Стамбол –капији. Налазила се на простору данашњег Трга Републике, али је у време турске владавине ту била бара која је покривала данашњу Нушићеву, Коларчеву и Македонску улицу. Капију је с брежуљком, код почетка Коларчеве улице, спајао дрвени мост испод кога је пролазио ров напуњен водом.
Ту, ниже, на Стамбол капији, Турци су натицали на коље наше грешне устанике. Ту су излагали жртве, угледне људе, када би извршили смртну пресуду, као например, када су убијени Петар Молер и други устаници.
До 1835. са стране рова ка Теразијама и Палилули није било ниједне куће, да би тек половином 19. века почело насељавање тог краја. Илија Милосављевић – Коларац саградио је 1860. велику једноспратну кућу у близини данашњег Народног позоришта.
У тој згради налазила се пошта, док је у другом делу била смештена католичка црква а касније кафана и биоскоп са баштом. На спрату је становао Илија Милосављевић док се у другом делу налазио аустријски конзулат.
Стамбол -капија срушена је 1868. године када је на том простору саграђено Народно позориште, а 14 година касније, 1882., подигнут споменик кнезу Михаилу.
Одмах до Позоришта, а преко пута Народног музеја још као дете памтим ове куће. Када су 70. их година прошлог века срушене, подигнута је у стаклу лепа зграда робне куће „Југодрво“. Као што све код нас наиђе на осуду јавности, тако је и за ову зграду говорено да јој стаклена и челична фасада не приличе да буде на овом месту. Данас, се налази хотел.
