Улице: Зелени венац, Бранкова и Југ Богданова
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио:
Воја Марјановић, мејл: voja-sila@moj-beo-grad.com
Зелени венац
На простору данашњег Зеленог венца, када се пође од Варош капије ка пијаци, са обе стране Господске улице, данашње Бранкове и Космајске улице, данашње маршала Бирјузова, налазило се велико хришћанско гробље које је премештено по наредби кнеза Милоша на Ташмајдан. Гробље се простирало све до угла данашњих улица Бранкове и Поп Лукине на коме су сахрањивани умрли од заразних болести.
Ово гробље је 1835. године пренето на Ташмајдан, где је исте године настала прва, мала Црква Светог Марка.
За прелазак преко баре, у коју се сливала вода с Теразијског гребена и даље ка Савамали, био је неопходан чамац. Поред баре била је башта неког Манојла, који је ту имао кафану. Средином 19. века на том простору почела је изградња позоришта после исушивања мочваре. Са извора који су се налазили испод хотела “Москва”, некада се вода сливала ка Зеленом венцу, Призренском улицом, и како бележе хроничари, стварала “повећу бару” тако да се за прелаз преко ње употребљавао чамац.
Некад, како је бележио др Поповић, на “Зеленом венцу налазила се двоспратна кућа, а у њој мања гостионица, на којој се налазио од лима израђен венац, офарбан зеленом бојом, па је по овој фирми прозван и овај крај – Зелени венац”.
Некако слично писао је и Војин Пуљевић, говорећи како је, “на месту где је некада било гробље, на Зеленом венцу, остала само стара гробљанска кафана, која је и добила име по венцима, којима су кићени гробови”.
Много деценија касније, ово место постало је саобраћајно чвориште нашег града.
Старе белешке говоре да је и некада било суђено да они који долазе у Београд, или излазе из њега, имају неизбежни контакт са Зеленим венцем.
Тако су, у Милошево време, коришћена углавном волујска кола, јер је “средстава за превоз било сасвим мало”. На оваквим колима су се превозиле, од свог конака до Манојлове баште кнегиња Љубица, и Томанија, жена Јеврема Обреновића”. У близини је била и Германова башта, на самом крају данашње Бранкове улице, где су њих две умеле да сврате на пиво.
На Зеленом венцу, сем поменуте, налазиле су се још и кафане: Жировни венац и Америка, а пошавши ка Варош-капији, долазе на почетку Бранкове и улице Царица Милица, Човићева кафана.
Дакле, на месту где је требало да буде позориште и где је данас пијац, налазила се Манојлова башта, један од првих локала где су породице почеле да излазе. Саграђена је на плацу чији је власник био кнез Макса Ранковић из Моштанице. У овој башти, далеке, 1834. године је први пут почело да се точи пиво. Пиво се доносило из Земуна. На „теферич“ и пиво су долазиле виђеније фамилије. Колико је то било далеко изван вароши, види се и по томе , што су Књегиња и остале госпође из конака код Саборне цркве, долазиле на волујским колима у Манојлову башту.
Пијаца Зелени венац настала је на ободу баре седамдесетих година 19. века, а званично је отворена у фебруару 1926. године на почетку Абаџијске чаршије, сада Краљице Наталије улица.
Тешко нам је и замислити да је овде требало да се гради позориште. Средином 19. века на овом простору почела је изградња позоришта после исушивања мочваре. Одбор за изградњу позоришта на Зеленом венцу формиран је 1851. године, и тада је почело сакупљање новца за ово здање. Према белешкама тадашњих историчара, била су актуелна два пројекта, један Италијана Касана, а други Чеха Јана Неволе.
Поглед са зграде „Албанија“ на Сремску улицу и угао Југ Богданове и Зелени венац.
Из Беча је дошао у то време познати архитекта Баумгартен да процени могућност за изградњу позоришта на таквом терену. Његова коначна оцена била је да ће се цела зграда срушити за неколико месеци или највише неколико година ако буде саграђена на таквом терену.
Темељ неизграђеног позоришта касније је потврдио исправност Баумгартенове процене. Архитекта Касано ипак је наплатио свој пројект и вратио се у Италију.
Како је терен био врло подводан донета је одлука да се темељи поставе на шиповима, али и после забадања 2.000 храстових шипова појављивала се вода.
Тако су 1853. године радови обустављени, јер више није било новчаних средстава, а и цео посао се испоставио као опасан, јер су се на озиданим деловима показале пукотине. Овај систем са побадањем храстових шипова је узет из Венеције.
Када су је правили Венецију у 7 и 8 веку на мочварном терену, побијали су шипове, који и данас нетакнути стоје у води јер нема труљења. Преко тих шипова су зидали темеље зграда, кула и чувену цркву Светог Марка у Венецији.
Постоји и легенда да је за време Римљана на Зеленом венцу била и Арена. То потврђују и подземни лагуми на које се наилазило и вероватно их има још ка улици Краљевића Марка и ка Сави.
Ако Зелени венац није добио позориште, у кафанама није оскудевао, па је по једној од њих и добио данашњи назив.
У продужетку Зеленог венца простире се Призренска улица до Теразија, а десно се скреће у Југ Богданову улицу и улицу Краљице Наталије. Када се крене узбрдо, лево се некада улазило у Сремску улицу, у коју се данас улази степеницама, поред Теразијског тунела, а кроз подземни пролаз.
Зграда ГАНП –Група Архитеката Новог Правца, улица Зелени венац број 10
Аутор ове зграде је наш свестрани и умешни архитекта Драгиша Брашован. Имао је развијену моћ да својом способношћу и професионализмом удовољи жељама својих клијената и да пројектује у различитим архитектонским стиловима: од сецесије и академизма, куће у којој је данас смештем Музеј Николе Тесле па до овог модернизма. Када се после Првог светског рата преселио из Будимпеште у Београд, имао је богато искуство у пројектовању јавних и приватних објеката, претежно у стиловима академизма и сецесије. Убрзо се укључује у групу ГАНП, где су се залагали да се идеје интернационалне модерне архитектуре пробију на ове просторе. Овај не само стил, већ и покрет, прослављен је у Немачкој, па у Француској, Италији и Холандији. Овај стил је брзо освајао симпатије архитеката па и Драгишу Брашована. Брзо је схватио да је модерна архитектура без орнаментике освајала инвеститоре због своје економичности. У то време настаје и ова зграда. У целом мом описивању Београда наилазићемо на дела архитеката окупљених око групе ГАМП.
У приземљу ове зграде налази се посластичарница и „Скроз добра пекара“, па се врло лако може препознати
Овај део Зеленог венца снимљен 1966. године, пре реконструкције, пре изградње малог тржног центра и подземног пролаза.
Зелени венац број 14
На овој фотографији из 70. година прошлог века виде се зграде у броју 20, 18, 16 14, 12, 10, 8 и 6. Подземни пролаз и Тржни центар у Југ Богдановој улици су изграђени за разлику изгледа са ове фотографије. Све ове зграде постоје и данас сем зграде Енергопројекта која је постала скелет.
Изглед Зеленог венца пре реконструкције улице Југ Богдана и тек саграђена зграда Енергопројекта. Тржни центар и подземни пролаз није у ово време постојао.
Зграда БЕОБАНКЕ и „ЕНЕРГОПРОЈЕКТ“а, Зелени венац број 16 и број 18 и Царице Милице број 2
Некада је поред старе зграде Беобанке која је била бисер архитектуре изграђена нова зграда. Зграда “Беобанке”, поред које је аутобуска станица градског превоза у смеру ка Новом Београду, изграђена је 1960. године и награђивана је чак шест пута. На жалост сада је остао само костур. Чека неког да је откупи за 1 динар.
Сада се у бившој Беобанци коју је уништио Млађен Динкић са још три највеће банке, налазе просторије Пореске управе.
Овај костур и руина некадашње лепе зграде била је у власништву „Енергопројекта“, који је и саградио за своје потребе.
Активисти и борци за женска права последњих година посебно скрећу пажњу на неравноправно популарисање деловања жена у јавној сфери. Ту и тамо никне у медијима по неко име архитектице, али ко још памти имена…
Ево како би требало да изгледа костур зграда када је неко буде купио.
Скелетни склоп познат као “Беобанка” на углу Бранкове и Царице Милице на Зеленом венцу, за коју се питате “кад ће ругло више да сруши”, веровали или не, најуспелије је дело је Милице Штерић, главног архитекте Енергопројекта.
Пројекат је освојио прву награду на интерном конкурсу „Енергопројекта“.
Састојао се из три сегмента: куле, нижег објекта од пет спратова испред и објекта управне зграде, али која се налази у улици Царице милице број 2. Зграда је имала приземље и 11 спратова, а накнадно су дозидана још два спрата у челику.
Ова зграда је била прво седиште бивше фирме, по мени, најуспешније грађевинске фирме у бившој држави. Имао сам част и привилегију да сарађујем са овом фирмом и боравим у овој згради, као и у згради на Новом Београду.
Тржни центар и пролаз у Југ Богданову улицу, десно је изграђен у склопу реконструкције целог овог кварта.
Шинама које су биле у Бранковој улици возио је трамвај за Земун. Линија број 14 прво је саобраћала од хотела Москва до хотела Централ у Земуну, а ишла је државним путем Београд – Земун који више не постоји. Он се простирао дијагонално у односу на данашње булеваре Николе Тесле и Михајла Пупина и секао је простор на коме се налази Палата Србија, некадашњи СИВ. Чувени подвожњак на коме су се одиграле студентске демонстрације 1968. године су мало испред бензинске пумпе. Изнад подвожњака је пролазила железничка пруга и ја сам као дете ишао са учитељицом до Земуна возом. Станица је била одмах поред хотела Југославија.
Са сајта „Црно бели Београд“, преносим кометар „Бранкин кутак“: „ Ова недавно откривена фотографија из 1940. године сведочи да је пијаца Зелени венац својевремено имала читав низ дрвених аркада које су највероватније настале између два рата када и пијаца, односно припадају оригиналном пројекту инжењера Георга Гроса из 1926. године. Аркаде су уклоњене средином педесетих година XX века и данас их ретко ко памти.“
Једна од ашчиница или народних кухиња била је „Код стрике“. Стрике је био маркантна фигура, висок и сув, у народном оделу. Многи ђаци, који су постали неко и нешто, јели су код њега на вересију. Често би се у порцији пасуља нашло дугме које је одпало некој од куварица. Када се гост побуни рекао би: За двајец пари пасуљ, па би хтео да најдеш наполеон ( за 20 пара колико кошта пасуљ, хтео би да нађеш златни наполеон). Доста ти је и дугме.
Да се вратим на трамвај, траса је са београдске стране продужена, па је почетна станица “четрнаестице” била Влајковићева улица поред Скупштине. Ипак, након 1941. године и рушења моста Краља Александра и ова траса отишла је у историју. Линија број 14 преко Саве возила је често целе породице у Земун на кремпите код Пере Глумца. После Другог светског рата, педесетих година прошлог века, београдски мангупи обожавали су да, пре изградње тунела, јурну низ Призренску, омиљеним “москвичем 402” у покушају да досегну брзину већу од 100 на сат.
Како је у седмој деценији прошлог века Београд вапио за бољим саобраћајним решењима, у овој улици направљен је чувени тунел, између Бранкове и Дечанске улице, и пешачки пролази ка “Зелењаку”, што су биле и последње измене у овој београдској улици. Они који су шездесетих година прошлог века користили јавни градски превоз, сигурно се сећају звука мотора легендарног “лејланд” аутобуса. Саобраћао је на линији 33 која је редовно пролазила Бранковом улицом и ишла до Бановог Брда а касније и до Кошутњака.
Улица БРАНКОВА
Кратак историјат Бранкове улице: од 1828. године почело је уклањање старог гробља на простору данашње Бранкове улице ка Варош-капији, као и изградња новог насеља ван шанца.
Како су куће у том крају подизали највиђенији и најимућнији људи тог времена улица је названа Господска а касније Бранкова по Бранку Радичевићу, великом српском песнику који је становао у кући до кафане Енглеска краљица, касније Златни грозд, где је сада бивша зграда СДК, на углу улица Бранкове и Поп Лукине. У овој улици је Мина Караџић заволела Бранка и он јој је овде посветио песму.
У овој улици, док се још звала Господска, становали су многи министри па и тадашњи председник владе. Једно време била је и главна чаршија српске вароши. Улицом Господском је назива уредник “Новина сербских”, кад се, педесетих година 19. века, у кући Стојана Марковића, отвара прва књижара у Србији.
Обичај урбаног београдског друштва је да често мења имена улица, али Бранкову улицу, за два века постојања и свега два имена, чини изузетком.
У улици којом данас често пролазимо било је седиште Српске академије науке и уметности, туда је клопотао један од првих трамваја, а у луксузним становима правиле су се отмене забаве за ондашњу градску господу.
Многи Београђани, међутим, мисле да су и улица и мост добили име по писцу Бранку Ћопићу, који је 26. марта 1984. године извршио самоубиство скоком са моста.
Бранко Радичевић био је српски романтичарски песник, следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Био је један од најзначајнихиј песника српског романтизма, уз Јована Јовановића Змаја и Лазу Костића. Име песника Бранка Радичевића почетком 20. века почело је да стоји на почетку и крају ове улице. Његови познати стихови “Кад си звезда селе моја”, посвећени Мини Караџић, према причи, настали су у некој од соба ове улице.
Наравно, песма је поред аутора позната по интерпретацији Здравка Чолића.
Дом васпитачице кнежеве кћери, бивше хајдучке харамбашице Јеленке, невенчане жене Милоша Великог, био је центар друштвеног живота престонице 19. века.
Када сам описивао Теодора Хербеза, ред је да поменем Малу Госпоју. Симо Ц. Ћирковић: „Надимци старих Београђана 1830-1940“ о њој пише: „Хиром књаза Милоша заносна Јеленка, звана Мала Госпоја постала је жена Теодора Хербеза, попечитеља финансија. У стању циничне разметљивости, Господар је Јеленку, своју дојучерашњу милосницу, испросио за свог дворјанина. Дао јој је богат мираз: хиљаду дуката, леп накит и ограђени плац у Београду. Мала Госпоја, која пре Милоша бејаше и хајдучка наложница, у варошку историју ће ући као дама која је прва у Србији понела црне ципеле од лака, с црном машницом на врху. Уз мужа, који се школовао у Падови, научила је да свира клавир и да перфектно говори неколико страних језика. Надимак, боље рећи дворска титула Мала Госпоја био је изразтихог дворског еротског пуча, јер је само званично била у сенци књгиње Љубице. Код Коџа Милоша била је прва у срцу.“ О њој опширније читајте у линку Топчидер, Милошев конак.
Треба поменути и Теодора Хербеза кога је књаз Милош оженио својом миљеницом „малом госпођом“ Јеленком коју сам описивао у линку Милошев конак и Улица Бранкова. У књизи Симо Ц. Ћирковић: „Надимци старих Београђана од 1830-1940“ за њега каже: „ Сматра се првим српским министром који је показао колика му је имовина. Показао је да не улази у политику да се обогати. Имао је диплому доктора права у Падови и држање једног Европејца. Имао је леп брак са Јеленком Малом Госпојом, а њихова усвојеница удала се за Јеврема Грујића. Његов репрезентативни портрет у поседу је породице Милојевић- Шећеровић, а надимак Глуваћ му јеодредио сам књаз, јер је био мало наглув.“
Да кажем и то да је кнез Милош са књегињом Љубицом имао осморо деце а неко каже и 11 невенчане деце коју је признао. О непризнатој деци нико није водио евиденцију.
Необично луксузна кућа Матије Бана мамила је погледе и шапутања пролазника, а најпознатија зграда у овој улици свакако је била кућа Јована Мариновића, који је кућу завештао Српској краљевској академији, будућој Српској академији наука и уметности.
Стара Академија наука и уметности- САНУ, Улица Бранкова број 15
1963. године срушена је зграда Академије наука. У јавности се подигла велика узбуна око рушења. Шта је било било је. Ова зграда је погрешно називана Дом Симе Игуманова, али је била само власништво његове задужбине.
Пре власништва задужбине била је својина Јована Мариновића, једне велике историјске личности и преседника књажевско српске владе. У пози овог великог политичара има нешто од држања старих млетачких великодостојника.
Да мало опишем овог успешног човека. Рођен је у Сарајеву, 1821. године. Ујак, трговац из Београда усваја га. Бистро по природи, дете је одлично учило школе и постаје чиновник при Кнежевој канцеларији.
У Париз о трошку државе иде на студије. И тако је започета његова каријера. Књаз Михаило га је изузетно уважавао и уздао се у његову ледену смиреност. Кажу да је кружила прича о њему дошљаку, кога су омаловажавали, говорећи: „ Ко је тај чово који нама Србијанцима кроји капу у нашој земљи? Он није наша кост, јер га је накакав ујак донео у сепету у Србију као голаћа и тикву без корена, а ето сад тај из сепета учи нас како ћемо управљати државом..“
Тако је било мишљење оних који су желели да помоћу протекције и породичних веза праве каријеру и омаловажавају човека велике памети и велике будућности. Постаје министар финансија а касније и председник владе. Увек је знао шта да ради и придржавао се оне народне изреке: „Да човек мора само два пута да буде паметан; када бира занимање и када бира жену.“
Прво је испунио а друго жени ћерку пребогатог Мише Анастасијевића.
Од мираза зида ову кућу. Кућа личи на Капетан Мишин двор у селу Клежани код Букурешта. Кућа је имала две капије, једну за улаз а друга капија је била за излаз кочија. Мермерно степениште је водило на спрат, где су се налазиле собе за становање и музик салон, у којој је касније Академија држала своје седнице.
До 1920. собе су сачувале првобитни „молерај“ из Мариновићевог времена, а таваница је била осликана италијанским фрескама.
Кућа је садржала и паркет, рађен ручно у Бечу од махагонијевог, лимуновог, ружиног дрвета и абоноса са умецима од слонове кости. Кажу да је паркет коштао преко 10 дуката по квадрату.
Колико га кнез Михаило ценио види се по томе што га је водио са књегињом Јулијом у Беч, Париз, Лондон и Цариград.
Шездесет и неке регулацијом кварта и изградњом СДК на ћошку Поп Лукине и Бранкове,Мајевичка је затворена као улица.
Како је данас читаоцу поготову оном млађем тешко да држи концентрацију, ја скачем намерно са теме на тему. Враћамо се на описивање живота Јована Мариновића.
Мариновић је тако пре своје 50. године био призната и европски позната личност. После Берлинског конгреса био је посланик, амбасадор, у Паризу где је 1893. године и умро у 72. години. Али, долази да су се његови наследници и потомци временом одродили и „профранцузили“, па му се један син прославио као инжењер при прокопавању Панамског канала, а други син је погинуо као пилот француске авијације у Првом светском рату.
Дакле, нема наследника у Београду и кућа је била затарабљена и затворена, а затим продата задужбини Симе Игуманова. Затим је све до 1952. године била седиште САНУ и до рушења априла месеца 1963. године.
