Савамала, Савски трг: Железничка станица, зграда „Поште“

Прикупио, читао, понешто знао и обрадио: Воја Марјановић, мејл: voja-sila@moj-beo-grad.com

Овај трг звао се: Житни трг, па Никољски, па Вилсонов, од 1943. преименован је у Српски, од 1946. године је Трг братства и јединства и од 204 је Савски трг.
Познати урбаниста Бранко Максимовић тврдио је да је трг пројектовао Едуард Леже који је, у то време, био шеф Техничке дирекције града, „убодом шестара у улаз станице и описивањем кружнице пречника 120 метара“.
Током 1904. године Савска улица и део Моравске улице, данашња Карађорђева, од Мале пијаце до почетка Житног трга спојене су у једну улицу која се зове Карађорђева улица.
У исто време, приступило се и исушивању дела баре од станице до Сарајевске улице код Мостара.
На данашњем Савском тргу смештени су перони Главне железничке станице, зграда Поште, хотел „Петроград“, „Дом инвалида“ и болница „Свети Сава“.
Цео овај трг је од половине 2020. године променио свој изглед, изградњом Београда на води.

Изглед на фотографији, приказује парк Луке Ћеловића у коме се налази Црвени крст који је пренешен са Малог пијаца. Иза парка су биле Аутобуска станица, Ластина станица, пословни салон намештаја „Симпо“ који је срушен и на углу је хотел „Бристол“, који је једини остао у „животу“.

„30. јина 2018. Железничка станица је затворена и напуштена. Тужно изгледа. Дугачке казаљке у округлом бројчанику мртвачки су зинуле. Постала је жртва своје скупе локације намењене изградњи кварта солитера поред Саве. Возови су ужурбано измештени у недовршену станицу Прокоп. Последњи воз ишао је за Будимпешту, куда и први, који је са исте станице кренуо пре 134. године. Први воз за Европу испраћен је маршевима Оркестра Краљевске гарде а последњи сетном песмом „А сад адио“ са перонских звучника.“

Пре реконструкције овог дела града, између зграде Поште и Железничке станице, а лево од улаза била је од 1980. до 2009. године постављена локомотива која се налазила на челу специјалног Плавог, Титовог, воза који је за време постојања СФРЈ коришћен искључиво за превоз Председника, његове супруге и високих државних службеника.
Воз је чинио целину којом му омогућен рад, боравак и све протоколарне обавезе током путовања како у земљи тако и у иностранству, најдражег сина наших народа и народности, а имао је посебну безбедносну заштиту дуж трасе пруге којом је саобраћао од стране армијских и милицијских снага. Ентеријер је урађен у стилу арт декоа и после више од пола века изглед је остао непромењен. Био је у употреби од 1946. до 1980. године. Последњи пут је саобраћао као специјалан воз 5. маја 1980. године приликом преноса Титових ковчега из Љубљане у Београд. Од 2004. године овај воз је први пут отворен за ширу јавност, односно за домаће и стране туристе.
Прва кола су била салон – апартман Јосипа Броза. Климатизована су, а чине их два апартмана са по једним лежајем, радни кабинет, купатило, салонски део са две фотеље и гардероберни одељак. Друга кола поседују: два луксузна и четири дубл лежаја, радни кабинет, купатило, салон за осам особа и чајну кухињу. Климатизована су.

Пренео сам чланак -Железничка станица: Историја Београда кроз историју једне зграде 19.02.2014 . | Телеграф
Изглед Ложионице возова према мосту Газела. Срушен је као и све у овом делу града. Поред ложионице, тик уз мост „Газела“, налази се једна кула, налик на бункер. Служила је као цистерна из које су се пуниле локомотиве водом доле у ложионици. За сада још одолева зубу времена.

Година је 1907, а урбанизација Београда увелико тече, па не обилази ни део око станице. Карађорђева улица проширена је за 20 метара а четири године касније француски архитекта Едуард Леже прави план за обликовање трга испред станице.

Сада ћу се вратити у прошло време и дочарати један интересантан детаљ.

Велики делови Савамале често су били поплављени. Током високог водостаја вода је допирала до краја Улице Браће Крсмановића, а Карађорђевом се крстарило чамцима.

Наводим опис из „Љубиног киоска“ господина Љубомира Бранковића од 10. априла 1940. године. „Јуче се у Београду могла видети ретка слика: Један веслач Веслачког клуба Београд тренирао је у Карађорђевој улици. Његова стаза је била: хотел „Бристол“- Железничка станица“.

Маса људи заинтересовано посматра овај необичан тренинг. Није само Сава плавила Мали пијац, већ и цео овај део Савамале.

Споменик Стефану Немањи је дело руског скулптора Александра Јулијановича Рукавишњикова, члана Руске академије уметности, посвећено великом жупану Стефану Немањи, родоначелнику српске средњовековне династије Немањића.

Споменик је постављен на Савском тргу у Београду, односно на почетку Немањине улице, испред некадашње зграде Главне железничке станице, у коју треба да буде усељен Историјски музеј Србије.

Споменик представља владарску фигуру Стефана Немање у племићкој одори. У десној руци се налази мач, а у левој руци је Хиландарска повеља. Иако је на првом приказу идејног решење споменика било предвиђено да велики жупан држи крст и то дупли или руски крст, касније је одлучено да то буде мач.

Како се око тога отворила широка полемика у којој је доминирала теза да се одустало од крста због инсистирања арапских инвеститора из оближњег Београда на води, дилему је отклонио сам вајар Рукавишњиков у разговору за Спутњик на српском језику: „Чуо сам да се у последње време говори о тој теми и да се поставља питање зашто је крст замењен мачем? Наводи се и да је замењен у последњем тренутку. Па, у последњем тренутку то не би било ни реално да се уради. Напротив, замењено је на почетку. (…) Ми смо дуго размишљали и одлучили да, ипак, прикажемо Стефана Немању у световној одећи, а не у духовној и да треба да га прикажемо као човека који је створио српску државност. То је оно што је најважније. У конкретном случају, мач има смисла, он је погоднији јер се силуета споменика завршава оштрицом.“

Ове 2021. године, на Светог Саву је откривен овај за мене величанствен споменик Стефану Немањи. Споменик је као и све друго што је грађено у Београду изазвао различите реакције. Изглед трга и споменика приказујем.
Споменик Стефану Немањи је дело руског скулптора Александра Јулијановича Рукавишњикова, члана Руске академије уметности, посвећено великом жупану Стефану Немањи, родоначелнику српске средњовековне династије Немањића.
Споменик је постављен на Савском тргу у Београду, односно на почетку Немањине улице, испред некадашње зграде Главне железничке станице, у коју треба да буде усељен Историјски музеј Србије.
Споменик представља владарску фигуру Стефана Немање у племићкој одори. У десној руци се налази мач, а у левој руци је Хиландарска повеља. Иако је на првом приказу идејног решење споменика било предвиђено да велики жупан држи крст и то дупли или руски крст, касније је одлучено да то буде мач.
Како се око тога отворила широка полемика у којој је доминирала теза да се одустало од крста због инсистирања арапских инвеститора из оближњег Београда на води, дилему је отклонио сам вајар Рукавишњиков у разговору за Спутњик на српском језику: „Чуо сам да се у последње време говори о тој теми и да се поставља питање зашто је крст замењен мачем? Наводи се и да је замењен у последњем тренутку. Па, у последњем тренутку то не би било ни реално да се уради. Напротив, замењено је на почетку. (…) Ми смо дуго размишљали и одлучили да, ипак, прикажемо Стефана Немању у световној одећи, а не у духовној и да треба да га прикажемо као човека који је створио српску државност. То је оно што је најважније. У конкретном случају, мач има смисла, он је погоднији јер се силуета споменика завршава оштрицом.“

Другим речима, одлучено је да споменик представља Стефана Немању као великог жупана и државника, за шта је прикладнији симбол мач, а не као монаха или Светог Симеона Мироточивог, за шта би свакако прикладнији био крст.
Заједно са постаментом, споменик је тежак 80 тона и висок 23,5 метра. На тај начин, представља највиши споменик на територији Србије.
Постамент је сачињен од више елемената. У основи, то је напукли византијски шлем, као симбол Немањине борбе за независност од Ромејског царства, из кога израња владарско жезло, симбол владарске моћи.
Рукавишњиков наводи да је за модел жезла користио жезло Светог Саве, једини предмет за који се поуздано зна да је био у Савиним рукама, првог српског архиепископа и Немањиног најмлађег сина, које је сачувано и налази се у ризници манастира Милешева и повремено излаже у Историјском музеју Србије, будући да такав предмет који би припадао Стефану Немањи није сачуван, али постоје основи за веровање да је и сам поседовао слично жезло.

На постаменту се налазе рељефи из Немањиног живота и српске историје за време његове владавине. На предњој страни постамента, одмах испод споменичке фигуре, налази се Студенички крст, један од препознатљивих симбола из Немањине задужбине манастира Студеница. Са спољне стране постамента, приказани су манастир Студеница и манастир Хиландар, две најзначајније задужбине Стефана Немање. Остали рељефи су урађени по угледу на српске фреске, а један од њих је лоза Немањића, по угледу на фреску из манастира Високи Дечани у Метохији.
Зграда нове Поште, Савски трг број 2

На месту поште на Савском тргу број 2, некада је такође била “кућа писама”. Наиме, једна од најлепших зграда престонице изграђена 1928. године, на углу са Савском улицом, али је нажалост 1941. у бомбардовању уништена, а на њеним темељима настало је данашње здање. Зграда Нове поште према пројекту архитекте Момира Коруновића и представља врхунац његовог стваралаштва.

Зграда поште била је један од примера репрезентативне архитектуре јавних објеката тог времена, масивног волумена и доминантне позиције на Савском тргу. То је један од најзначајнијих објеката српске архитектуре националног стила – богат спој историјских стилова, где доминирају фасадни детаљи средњовековног српско-византијског стила у комбинацији са барокним и сецесијским елементима. Истакнути волумени, са хоризонталним и вертикалним складом прозорских линија,

медаљонима, забатима и многим другим детаљима представљали су непревазиђен узорак тог надахнутог и помало романтичарског националног израза. Објекат је значајно оштећен у Другом светском рату, а реконструкцијом архитекте Павла Крата 1947. године потпуно девастиран.

О овом архитекти руском шпијуну писао сам приликом описивања зграде БИГЗ-а.
Како већина од нас није никада видела овај предивни изглед Поште, ја приказујем пар фотографија, некад и сад.
Постоји могућност реконструкције овог објекта и враћања његових обликовних репрезентативних вредности у првобитно стање уз пренамену у садржај јавног начина коришћења, будући да је напредком технологије и уклањањем железничког саобраћаја са Савског трга намена „поште“ превазиђена.
У паклу шестоаприлског бомбардовања Београда 1941. изгореле су стотине грађевина, а само је неколико њих имало тужну част да остану упамћене и тако буду симбол трагедије. Палата је остала поштеђена у првим налетима бомбардера 1941, али је касније нису поштедели ни нацистички ни савезнички бомбардери. Нове власти су након рата одлучиле да здање обнове, али не по оригиналном решењу, па данас на Савском тргу као да је остао само костур Коруновићеве поште.

Многе грађевине и данас би давале додатну чар архитектури београдских улица, како зграда библиотеке на Косанчићевом венцу тако и Коруновићева пошта код Железничке станице.
У априлском рату из немачких авиона у понирућем лету и уз пиштање сирена из немачких авиона „Штика“ избачени су товари бомби. „Таман је обновљена, да би у априлу 1944. године, са 5.000 метара висине, полетеле полутонске бомбе из америчких и енглеских бомбардера. Летеће тврђаве су се сијале на небу као станиолске куглице у које се замотава чоколада.“
Операција уништења Београда „Страшни суд“ отпочела је у недељу, 6. априла, када је од 6.30 до 8 сати на град изручено 197 тона бомби. У својој историји око њега се водило 115 ратова, а 44 пута је рушен и уништаван. Овај податак сам узео из ТВ емисије „Ја волим Србију“, дана 04.04.2021. године.
О овоме сам писао у линку Косанчићев венац и рушење Народне библиотеке.