Земун, Центар
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Први зачеци Земуна настали су у праисторији. То прво људско насеље било је укопано у лесном платоу. То су биле прве земунице, а касније и полуземунице, поређане дуж лесног платоа. По тим земуницама у 9. веку настаје и словенски назив Земун. Први назив за Земун је био Таурунум по римском јаком утврђењу. Најстарији писани трагови о данашњем имену града датирају из 12. века. Настао је од словенске речи “землин” и претпоставља се да се име везује за земљани град. Земун, некада засебан град, у саставу београдских општина је од 1945. године.
Земун је данас саставни део Београд али до пре скоро једноипо века између Београда и Земуна вековима није било мостова, али је било границе између Аустрије и Турске, а касније Србије. Чврсте везе су се одржавале одувек. Везу су одржавали најчешће шверцери у време мира а у време рата шпијуни. Земун је пре 1914. године био легло шпијунаже.
Београђани су куповали најчешће западњачку робу, а Земунци су куповали стоку и источњачке производе. Сваког јутра су земунске пољарице чувене по бритком, оштом језику су на Велиу пијацу доносиле воће, поврће и млечне производе и продавале. Иако је била граница на Сави, многи шверцери су ишли у Земун да купују јефтине ципеле и одећу док је моја генерација ишла у Трст, а садашња купује „он лајн“.

После Првог светског рата, београдски љубавници оба пола су прелазили у Земун јер је то желела њихова љубав да не би била откривена у Београду. Многи момци су одлазили у јавне куће или гостионице које су држале „лаке девојке“. Једна од таквих улица била је и Рибарска улица. Ко зађе у ту улицу био би мамљен од јавних жена које су се продавале по разним ценама, а собе су се издавале на сат или дан или ноћ. Девојке су имале своју цену, а „радња“ се обављала у собама на спрат на сат два. Да не буде да су само мушкарци желели провод, и београдске удате даме из добростојећих кућа сретале су своје пријатеље у Земуну у становима предусретљивих Земунки.
Земун је био мала, лепа, стара европска варош, а трговине су цветале због житеља Београда. Било је ту и одличних ресторана, а Земун је имао богату и јевтину пијацу па су Београђани то и користили. Веза је одржавана чамцима и бродићима, а само повремено понтонским мостовима.
Од 19. века Земун се динамично развија доласком људи са Југа: Македонаца, Цинцара и других националностима. Породица Карамата је од 1750. године била водећа породица у Земуну. Код старог Карамате одседао је и цар Јосиф Ту је рођен и Димитрије Давидовић први српски новинар, уставописац, историчар, дипломата и државник кога је кнез Милош због ситног стаса и углађеног понашања звао „Шврћа“.
Кроз историју било је тешко одвојити Земун од Београда.
Земун је почетком 19. века, док се Београд није европезирао, био за Београђане Европа. Био је већи и лепши од Београда. На двор су доношене кифле и торте, шампањац, виски па га је тако и кнез Милош научио да пије уз енглеског конзула Хоџеса. Земун изграђују потомци оних, који су некада живели у Београду. То су породице Македословена, Славеносрба и Цинцара, који држе новчане и привредне токове. Некадашња породица Јована Петровића Јагодинца, који је у 17. веку служио „фрајкору“ и био два пута рањен, настанио се у Земуну и прочуо се као ковач и ливац. У Првом српском устанку учествује ливећи топове за устанике. Такође, је и поставио звона на Саборној цркви у Београду. По његовој смрти породица се „цепа“. Један син Живко остаје у Земуну а Ђорђе прелази у Београд и постаје судија. Било је у породици и „изрода“ па је тако Драгутин Живков син био „ала од човека“, јер је прстима савијао кашике и ломио сребрњаке; јајетом је проваљивао кроз прозор да притом не разбије стакло.

Ђорђе (Георгије) Павлович Коваљевски припадао је групи млађих инжењера архитеката, који су из Русије дошли са завршеним студијама. Након завршетка Првог светског рата, који је у Русији окончан Октобарском револуцијом, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца стигло је више од педесет хиљада руских избеглица. Руски емигранти у навећем броју били су високо образовани и дрштвено позиционирани у царској Русији. У својој новој домовини су, могло би се рећи, надоместили и унапредили готово све сфере живота једне ратом исцрпљене средине која је остала без трећине свог становништва. Руске архитекте у Београду пројектовале су монументална здања за потребе државе и двора, што им је донело атрибут државних архитеката.
Као запосленик у Општини града Београда, на начелничком положају, Коваљевски је највише удела дао у урбанизму града Београда и уређењу простора леве обале Саве. Приликом израде Генералног урбанистичког плана 1923. године, самоиницијативно је направио пројекат за проширење престонице на то подручје. У том пројекту архитекта Коваљевски урадио је прву урбанистичку скицу Београда са мостом преко Аде Циганлије. Ова урбанистичка визија реализована је 2012. године, односно после 89 година. Земунске локалне власти ангажовале су 1931. године Коваљевског да изради прелиминарни концепт регулације Земуна. Одлуком Београдске управе, Земун је, заједно са бежанијском и дванаест других општина, укључен у састав престонице. Том приликом дошло је и до одлагања пројектовања регулације Земуна и израде првобитног концепта проширења Београда на леву обалу (све до завршетка Другог светског рата). Међутим, остаје да је први урбанистички план ширења Београда преко леве обале радио Коваљевски.
Једна од водећих породица је и породица Карамата, која је 1848. године Србији дала првог благајника. и по коме су прве српске банкноте носиле назив „Караматине банке“. Ту је и породица Бајић, цинцарског порекла за чијег члана је Кнез Милош је у Земун удао и свој ћерку Савку па је од тада па до краљице Наталије Земун био „обреновићевска“ варош. Ту је и породица Давидовић, чији један члан је био први Милошев секретар.

Улица Главна
Знате ли да је некада до Земуна из центра Београда возио трамвај?
Од Теразија до Главне поште у Земуну било је “само” седам станица, а популарна “четрнаестица” којом су пијачари долазили у престоницу, била је линија дуга 6,2 километара.
Нажалост, потрајала је само шест година.
Можда млађим генерацијама ово вероватно делује незамисливо, али земунским улицама некада је клопарао трамвај!
Било је то време када је, осим Земуна, мало тога било на другој страни Саве. Све је почело децембра 1934. када је, изградњом моста Краља Александра који се налазио на месту данашњег Бранковог, начињена копнена веза између Београда и Земуна.
Изградњом моста, велики број земунских пијачара добио је пут којим ће брже долазити у град и престоничанима нудити своје производе. Већ наредне године, 5. новембра 1935. први трамвај је прешао Саву преко овог моста и запутио се ка Земуну.

Београд је у том тренутку већ имао 13 трамвајских линија па је, логично, нови превоз добио ознаку 14. Трамвај је прво саобраћао од хотела Москва до хотела Централ у Земуну и то државним путем Београд – Земун који више не постоји. Он је ишао дијагонално у односу на данашње булеваре Николе Тесле и Михајла Пупина и секао је простор на коме се налази Палата Србија, некадашњи СИВ. Траса је са београдске стране ускоро продужена, па је почетна станица четрнаестице била Влајковићева улица поред скупштине – прича Дарко Васић, добар познавалац земунске историје и аутор ДВД-ја “Земун, некада и сада”.
Ускоро је и сам мост у народу изгубио име великог владара по коме је назван и постао једноставно – Земунски.
На линији 14, од Београда до Земуна саобраћало је шест трамваја са приколицама. Интересантно је да, све до 1940. године, у Земуну није постојала окретница, већ само “мимоилазница”. Ондашњи трамваји су били конструисани тако да су могли да возе у оба смера. Тако би дошли до Главне поште у Земуну, стали, и једноставно кренули у другом смеру. До 1940. са београдске стране је линија продужена до Новог гробља, а Земунци су се навикли на нови начин стизања до престонице.

Међутим, у ноћи између 11. и 12. априла 1941. године у Априлском рату, војска краљевине Југославије је минирала мост краља Александра у очајничком покушају да спречи продор Немаца у Београд. Трамвајски саобраћај између Земуна и Београда тада је заувек прекинут иако је, иронично, линија 14 још неко време возила са друге стране Саве, али до моста.
У том тренутку када је мост дигнут у ваздух, на земунској страни је остало неколико трамваја, па је током рата успостављана линија од Старог сајмишта до Земуна која је возила на остацима пруге са те стране Саве.
Ипак, по окончању Другог светског рата земунски трамвај је заувек отишао у историју.
Земунски трамвај број 14 био је претеча аутобуске линије 84. На неки начин, линија 14 од Београда до Земуна никада није престала да постоји! Након 1945. године и изградње Бранковог моста, том трасом је кренуо тролејбус са истим бројем. Приликом проширивања Бранковог моста и промене новобеоградских булевара, почетком седамдесетих година прошлог века, функцију четрнаестице је преузео аутобус. Продужавањем трасе до Нове Галенике број му је промењен у 84 и та линија и данас вози.
Сада ћу вам описати и то да је захваљујући пријатељству са Марашли Али пашом кнез Милош имао сусрет са царем Фрањом и царицом Каролином у Земуну. Сав срећан што му је ово паша рекао да иду на аудијенцију код цара, пољубио је књегињу Љубицу и децу, а најближим сарадницима је рекао да је Цариград наредио Паши да иде са њим пред аустријског цара Фрању. Видите како је размишљао Милош: “Цар ће помислити да сам поверљив султанов човек, а опет Аустријанци мисле да сам руски човек, после онолико бојева и зато ускраћују нашим људима боравак у Аустрији. Руси мисле да сам Аустријанцима наклоњен, јер са њима тргујем и од њих набављам оружје. Свеједно, једном ће се сазнати да сам једино Србин“ Када је цар Фрања стигао, Марашли паша нареди да се на ушћу Саве у Дунав са аустријске стране разапну 4 златом везена шатора и да се у једном шатору намести почасно седиште, од најфиније свиле и кадифе за цара и царицу. Требало је заклати 9 волова, 30 овнова, 100 кокошака и још мног ђаконија. Милош, иако еуфоричан саопшти деци:“ Турцима се не треба ни сувише приближавати, а ни превише удаљавати. Они су ти као плехана фуруна; када си јој близу, опечете, а када си далеко, смрзнеш се“. Милош је знао да је ово посебна прилика за политичко истицање. Знао је да мора да се прикаже достојанствено пред једном страном владом. На пријему, дојучерашњи непознати представник раје, заинтересовао је и самог цара и царицу.
Када је дошао ред на размењивање поклона цар даде Марашлији три прстена да их подели оним својим великодостојницима, за које сматра да су најдостојнији. Први прстен даде Милошу, говорећи цару да је он најоданији султанов човек. Милош је знао да „нема бесплатног ручка“ и дао је на поклон два неопремљена и једног опремљеног белца које је паша предао цару.


Кућа Димитрија Давидовића, Угао улица Главне број 6 и Давидовићеве
Оријентисана је око унутрашњег дворишта и представља сложену зграду која је развијана од краја 18 до средине 19. века.
Стамбена једноспратница двотрактног типа, која је у почетку имала шест прозора према Главној и три прозора према Давидовићевој улици, дограђивањем је добила много дуже фронтове према обема улицама, тако да са главне улице сада има 10 прозора, а на Давидовићеву улицу гледа 12 прозора.
У овој кући је рођен Димитрије Давидовић, књижевник и новинар, српски дипломата, министар просвете обновљене Србије и писац Сретењског устава. Био је секретар Књаза Милоша и писац Сретенског устава и први уредник „Новина Српских“.

Земунска гимназија
Основана је 23. септембра 1858. године, као једанаеста гимназија на територији данашње Србије, после гимназија у Сремским Карловцима, Суботици, Новом Саду, Крагујевцу, Зајечару, Чачку, Шапцу, Ужицу, Београду и Зрењанину. Треба напоменути да Земун тада није био у Србији, већ у Аустроугарској. Гимназија је основана указом ђаковачког бискупа Јосипа Јураја Штросмајера. Прве године рада имала је 21 ученика и један разред. Због утицаја Штросмајера, каснијег ватиканског концила, на бечки двор, а пошто се сматрало да Срби са Великим војводством представљају превелику опасност за државу, поготово због своје економске независности, већина градова имала је још одавно откупљену слободу од круне. После револуције 1848. године јавило се велико незадовољство међу Србима јер им није дат њихови део царства, па је бечки двор, да би лакше угушио побуну коју су изазвали Мађари, обећавао је Србима тројну монархију ако се буду борили на страни Беча. Од тројне монархије није било ништа. Како су се Срби све више окретали тадашњој кнежевини Србији, а сремска жупанија није била у саставу Великог војводства, односно, Војводства Србије и тамишког Баната, то су аустроугарске власти покушале да изврше покатоличење становништва тако што не би смели да свој језик називају српским него хрватским. Тако је званични језик школе поред немачког, био и хрватски. После 14 година од оснивања Земунска гимназија је имала сва четири разреда.


Током Првог светског рата Земунска гимназија је имала проблема са нормалним радом. Наиме у згради гимназије био је смештен гарнизон аустроугарске војске, јер оближња касарна, која се и данас налази у близини гимназије у парку, није била довољна за потребе рата. 1925. године је Земунска гимназија по први пут отворена и за девојке. Треба напоменути да се гимназија до 1958. године састојала од мушке и женске гимназије. Мушка гимназија се налазила на земунској пијаци, на углу Господске улице и Великог трга, поред жупне цркве, у данашњој згради ОУП-а Земун, док се женска гимназија налазила у Градском парку, тада познатијем као Елизабет парк, који је добио име по убијеној царици Елизабети званој Сиси, у згради где се данас налази Земунска гимназија. Женска гимназија, иначе познатија под називом Велика реалка, дозидана је 1916. године и делила је зграду са Женском трговачком академијом. Занимљиво је да је 1900. године само један ученик матурирао.
Гимназија у данашњем облику ради и настала је спајањем две гимназије, мушке и женске. Земунска гимназија је данас највећа гимназија у Србији, коју похађа око 1.300 ученика распоређених у 45 одељења у четири смера: природно-математички, друштвено-језички, смер за надарене за физику и смер за надарене за рачунарство и информатику.
Школа се налази у Градском парку у Земуну, између зграда основне школе Мајка Југовића, иначе основне школе Бранка Радичевића и једне од најстријих школа у Београду, и Пољопривредног факултета, где иначе по традицији у амфитеатру матуранти полажу матурски испит. У непосредној близини је и спортски центар Пинки, као и основна и Средња музичка школа „Коста Манојловић“, православни манастир Св. Архангела Гаврила, католичка црква Св. Рока, фрањевачка црква. У непосредној близини су и основне школе Светозар Милетић и Мајка Југовића, Дом ваздухопловства, Земунска болница и самостан сестара милосрдница.
Првобитни део данашње зграде изградио је загребачки архитекта Никола Колар на простору некадашњег контумца, непосредно пошто је земљиште прешло из војног у магистратско власништво. Има подрум, приземље и два спрата. Конципирана је репрезентативно и монументално, а обликована је у стилу неоренесансе. Главна фасада са плитким средишњим ризалитом посебно је наглашена. Фасаде су подељене у три појаса, од којих је најнижи од масивних квадера, средњи мирнији, а виши наглашен пластиком. Зграда је једнотрактног система са ходницима према дворишту и учионицама према парку. Сви принципи историцистичке архитектуре, како у композицији, тако и у декорацији, доследно су примењени у просторним и површинским шемама зграде.
Зграда Велике реалке представља најбољи примерак свог стила у Старом језгру Земуна и сведочи о достигнутом високом степену развоја земунског школства.
Довршетак нове зграде је био 1916. Радови су изведени под надзором инж. Симе Игњатића, а изводио их је зидарски и тесарски мајстор Мијо Матиас из Осијека. Занимљиво је да комисија која је у Земуну примила пројекте није била сагласна да се нова зграда изведе у модерном стилу, већ је тражила да се стилски повеже са старијом зградом «у ренесансном слогу». Зграда је обликована у постсецесионистичком духу, са сведеном декорацијом, тако да су примарни архитектонски елементи – масе, нарочито кровне, формирали општу просторну композицију објекта. Мансардни кровови и велики прозорски отвори примењени на овој згради значили су уношење нових елемената у архитектуру Старог језгра Земуна. Унутрашњи распоред у једнотрактном систему понавља диспозицију старије зграде, али су општи програм и садржај знатно савременији. Зграда представља једно од првих изразитих модерних архитектонских дела Старог језгра Земуна.
Обе зграде Земунске гимназије представљају сведочанство развоја градитељства, школства и просвете у Земуну током два века и заштићене су као јединствен споменички комплекс.
Многе земунске породице и угледни људи су од оснивања гимназије били донатори и спонзори. Једна од можда најупечатљивијих је и донација породице Алексић, који су донирали гимназији новац и опремили читаоницу и библиотеку. Нажалост повод је била трагична смрт њихове кћерке Јованкице рођ. Алексић Дроњак, иначе бивше ученице гимназије, која је погинула у тешкој саобраћајној несрећи. О овоме сведоче и месингани медаљони са њеним ликом и посветом који се налазе на свим вратима библиотекарских полица у читаоници гимназије.
Иначе гимназија сваке године организује сусрет генерација, којој увек присуствују и неки од познатијих бивших ученика гимназије, а чији је циљ прикупљање средстава за потребе гимназије.
У Земунској гимназији матурирали су: Сава Шумановић, Давид Албахари, Ђорђе Давид, Ивана Павловић, Предраг Кораксић Коракс, Горан Паскаљевић, Александар Саша Локнер, чија је мајка била дугогодишњи професор у гимназији, такође ту су и политичари од којих су, из млађе генерације, најпознатији Млађан Динкић и Александар Вучић и друге познате личности.
Најцитиранији научник српског порекла Гордана Вуњак-Новаковић, професорка Колумбија универзитета је била бивши ђак Земунске гимназије.
Кућа са сунчаним сатом, Угао Главне и Дубровачке улице
Угаона стамбено-пословна једноспратница, подигнута 1823. године и дограђена према Дубровачкој улици 1908. године. Грађена је у ампир стилу.
Зграда је двотрактног типа. Зидана је опеком. Међуспратне конструкције су сводне и архитравне. У приземљу су локали, а на спрату станови.
У овој кући је живео и умро Др. Јован Суботић, правник, политичар и књижевник, један од најпознатијих јавних радника 19. века. Сунчани сат на фасади према Дубровачкој улици је раритет.

Када већ причамо о стиловима, ред је да их поменемо.
Ампир (француски царство, империја) је стил који се развио у Француској (најзначајнији представник је Жак Луј Давид) и био је заступљен између 1800. и 1830. године. Превасходно се односи на уређивање ентеријера, у којем се јављају и примењују боје (бела, црна и златна), у уметности израде намештаја, у коме се јавља дрво од ебеновине и украси од месинга, а и у одевању. У ужем смислу под ампиром се подразумева уметнички стил настао за време владавине Наполеона I који је представљао репрезентативни класицизам. Узори уметницима овог стила били су: антика у доба Римског царства и стари Египат. Истиче се површинама које приањају једна на другу и јасним, једноставним контурама. Углавном симетрични декор подсећа на античке мотиве попут гирланди, ваза или ловоровог венца. Ампир је имао велики значај на целом европском континенту и тек касније га је истиснуо бидермајер. Стил се проширио у целој Европи и највише се задржао у Русији. У орнаментику ампира се ушле и неке староегипатске орнаментике након Наполеонових похода на Египат. У доба ампира настао је цео ред нових грађевинских типова, као што су административне зграде, касарне, док су у урбанизму преовлађивале правоугаоне и симетричне форме уличних мрежа. У изради намештаја преовладава црно-златна боја. Употребљава се дрво од ебановине и јављају се месингани украси. Ножице код намештаја су често завршаване имитацијама животињских шапа да би се нагласила функција стајања.
Крајем 18. века и почетком 19. века дошло је до великих променама у одевању и то нарочито код жена. Култура одевања је била под утицајем антике и у употреби је био велики деколте који је сакривала марама. Постепено се скраћивала сукња и показивале се ципеле, а касније и глежњеви. У Париз су доношени из Египта први крзнени капути и прави шалови од кашмира. Моду почињу да пропагирају модни часописи који излазе од 1770. године.
Зграда Земунске поште, угао улица Давидовићеве и Главне број 8
Зграда Поште подигнута је 1896. године по плановима које је потписао градски инжењер Драгутин Капус, а на месту на ком се налазила срушена поштанска зграда из 18. века. Грађевинске радове је изводио грађевинар Фрања Јенч.

Обликована је у стилу неоренесансе с утицајем северњачког барока у кровним декоративним елементима. Богатом пластиком и својим специфичним програмом издваја се од јавних грађевина просторне културно историјске целине Старо језгро Земуна. Од своје изградње до данашњих дана, зграда је служила искључиво првобитној намени. Зграде Земунске поште је двотрактног типа са ходником у средини, развијене диспозиције, адекватне садржају. Обликована је у стилу неоренесансе с утицајем северњачког барока у кровним декоративним елементима. Богатом пластиком и својим специфичним програмом издваја се од јавних грађевина просторне културно историјске целине Старо језгро Земуна. Зграда је грађена од тврдог материјала, најзаступљенија је опека са кречним малтером а покривена је највећим делом црепом. Употреба различитих материјала, полихромне фасаде и разуђена кровна пластика дају овој згради карактер репрезентативног објекта. Зграда Земунске поште представља једну од најзначајнијих јавних грађевина које документују историјски и урбани карактер Старог језгра Земуна, као и висок ниво архитектонске културе Земуна са краја 19. века. Архитектура Поште може се сврстати међу најзначајније и најуспешније примере зрелог историцизма на територији Србије.


Саграђена је 1855. године, према пројекту Хајнриха Фрајхера фон Ферстла. Једна јеод првих високоспратних породичних кућа у старом језгру Земуна. Рађена је у готском стилу.
Кућа је припадала богатој и утицајној земунској породици Спирта. Петар Спирта се истакао током српског устанка 1848-49. Населио се у Земуну крајем 18. века. Постао је убрзо и веома успешан пословни човек и утицајан у то време. Његов велики утицај довео је до тога да је добио повељу аустријског цара Фрање Јосипа, и добио племићку титулу и грб.
Димитрије Спирта, која је саградио кућу, живео је у њој кратко време, пре него што се преселио у Панчево, гдје је умро, а сахрањен у манастиру Војловица. Последњи власник из породице Спирта био је Ђорђе, који је кућу преписао својој жени Софији. Она је умрла у Швајцарској. Од 1971. у кући се налази стална поставка Завичајног музеја Земуна која приказује прошлост Земуна од времена његовог настанка до 1945. године.
Обнова музеја овог изузетног здања, а посебно рестаурацијом интарзираног паркета из Белгије постављеног још 1855. године, чију обнову паркета врше сручњаци Музеја примењене уметности и Народног музеја. – Извор :Београдске вести/Wикипедиа



Кућа са хронограмом, Улица Лењинова

Изнад улаза у кућу стоји бела мер мермерна плоча са латинским записом- хронограмом на догађај из 1788. године у време аустро турског рата. У преводу текст гласи: “Ове куће претворене у пепео поново су подигнуте помоћу Божјом, радом и трудом власника“

Магистратски трг – Кућа породице Марковић и Магистрат

Од почетка 19. века у Земуну на углу Лењинове улице и Магистрата бившег Трга победе налази се кућа породице Марковић, која је подигнута 1801. године. У њеним тајним подрумима за време Првог српског устанка, била је тајна радионица муниције. Рађени су барутни фишеци и други ратни материјал и кришом пребацивани преко Саве за Карађорђеву војску. Власник куће је Милош Урошевић, а доцније прелази у руке трговачке породице Марковић.
Магистратски трг се налази у центру Земуна паралелан је са Главном улицом а оивичен је Прерадовићевом и Господском улицом. На тргу се налази зграда Земунског Магистрата по коме је трг и добио име. Трг је затворен за саобраћај и представља пешачку зону са кафићима и ресторанима. На самом тргу тј. на углу Прерадовићеве улице и Магистратског трга се налази зграда Скупштине општине Земун. Поред општине и ресторана на тргу се налазе још и апотеке, лабораторија, адвокатске канцеларије, осигуравајућа компанија, банка, продавнице, оптичарска радња, хемијска чистионица и пројектни биро. На раскршћу Трга и Господске улице налази се камени крст.
На тргу су готово све времешне зграде од којих су две, Магистрат у Земуну и Кућа породице Марковић проглашене за споменике културе.



Магистрат је у Земуну основан 1751. године, а пар година после тога добио је прву градску кућу. То је била приземна барокна грађевина са мансардом, која је служила као магистратска зграда, а после тога су у њој становали магистратски чиновници. Изгорела је у пожару 1867. године. До старе зграде саграђена је по плановима земунског градитеља Јозефа Фелбера нова класицистичка, магистратска зграда. Зграда је зидана од тврдог материјала, са међуспратним сводним барокним конструкцијама.
Обликована је симетрично, са плитким средишњим ризалитом који се завршава тимпаноном. Има подрум, приземље и спрат. Диспозиција просторија у двотрактној шеми, произашла је из састава и садржаја Магистрата који је био подељен на више службених одељења.
Зграда је у првој половини 19. века према плановима које је потписао градски канцелист Крижанић, проширена доградњом на месту некадашње куће Милоша Урошевића. Новоизграђени део изменио је првобитну чистоту класицистичке концепције и поред тога што су доследно поновљени грађевински и обликовни елементи старијег дела зграде. Земунски Магистрат био је смештен у новој згради па је она предата на коришћење Суду, који је ту боравио дуги низ година. Данас у згради налази седиште Српске радикалне странке. Према посебном значају објекта за Земун и према првобитној намени, неопходно је задржати јавни карактер зграде Магистрата и предвидети садржаје културе – Земунске библиотеке, и Земунске галерије.
Зграда Магистрата представља најчистији примерак класицизма у архитектури Старог језгра Земуна и материјално сведочанство развоја земунске општинске управе чији континуитет досеже до половине 18. века.
Некадашња зграда Земунске војне команде и Команда ваздухопловства, Улица Главна број 5 и Авијатичарски трг број 12
Зграда Земунске војне команде, иако подигнута 1783. године, још служи за потребе војске. У њој је био смештен Обавештајни центар за Србију и била је повезана са устаницима, помажући их како у новцу тако и у оружју, муницији и храни. 10. маја 1804. године одржан је састанак између београдских дахија и Карађорђа, ради измирења и примирја. Састанак је неуспешно завршен, устанак се наставио и 1813. године је пропао. После Првог светског рата дозидан је још један спрат, а после Другог светског рата извршена је генерална преправка и потпуна измена фасаде.
Палата Команде ваздухопловства је монументално здање која се налази на Авијатичарском тргу бр. 12 у Земуну, Београд. У згради Команди је 1945. године отпочела са радом прва лекарска комисија за летаче из које ће настати Ваздухопловномедицински институт. У овом здању је половином прошлог века основан Музеј ваздухопловства.

Ремек-дело архитекте Драгише Брашована којим је Југославији и Балкану приказао каква их будућност очекује. Зграда Команде ваздухопловства саграђена је 1935. године, према пројекту архитекте Драгише Брашована, на месту зграда некадашње Војне команде у Земуну.
Представља једно од најоригиналнијих дела архитекте Драгише Брашована и значајно дело југословенске модерне у периоду између два светска рата. По укупној запремини, дуго времена ова зграда је била једна од највећих у Земуну, а и данас представља један од најдоминантнијих објеката у оквиру Старог језгра Земуна. Грађена је са основом у облику четвороугла, са унутрашњим двориштем и предбаштом. Постављена је као самостална блок-зграда, конципирана и као део зграде Земунске војне команде у Главној улици, са којом чини урбанистичку целину. Има приземље и четири спрата изнад којих се уздиже пропорционално усклађена кула са седам спратова, чији је волумен разуђен и акцентован средишњом доминантом. Симетрични волумен главне фасаде наглашен је бочним ризалитима приземља и прва два спрата. Бочну фасаду карактерише уједначен ритам грађевинских отвора и дискретно и одмерено постављена волуминозна фигура Икара рад вајарке Злате Марков, који је својом митолошком симболиком везан за значење и намену објекта. Објекат одликује оригиналност, ликовна изражајност, унутрашња динамика и склоност ка детаљу. Зграда Команде ваздухопловства у Земуну поседује изразите архитектонске и културно-историјске вредности.
Својим несумњивим квалитетима и специфичном наменом доприноси већ потврђеним историјским вредностима просторне културно-историјске целине Старо језгро Земуна. Развој различитих типова архитектонских објеката унутар заштићеног језгра од тзв. балканске куће, војвођанске и маловарошке куће, преко стилских високопартерних и једноспратних стамбених и стамбено-пословних кућа до јавних зграда специјализоване намене, достиже у архитектонском смислу кулминацију у ауторском остварењу Драгише Брашована, делу Команде ваздухопловства.
Током бомбардовања 5. априла 1999. године, ујутро у 4,18 минута, зграда је оштећена у НАТО нападу, са два пројектила која су погодила средишњи сегмент из Главне улице и кулу са дворишне стране. Испред десног ризалита чеоне фасаде, постављено је спомен обележје страдалим припадницима снага РВ и ПВО, током ваздушних напада НАТО алијансе. Реконструкција зграде је извршена према оригиналним плановима. Пројекат овог здања је био представљен на изложби у Бечу где су била изложена дела домаћих архитеката у стилу модерне, архитектонског правца који је обележио постојање Југославије у 20. веку.

Контумац – Пропусна станица и Градски парк
Потиче из 1730. године и био је у употреби преко 140 година. Када је Земун добио статус краљевског слободног града, налазио се такозвани контумацТо је пропусна станица коју су чинили низ зграда и магацина, кроз коју су морали проћи сви који долазе преко Саве и Дунава, а ради санитетског прегледа. Све пошиљке и путници из Турске морали су проћи кроз Контумац, односно карантин у којем су били смештени путници који би допутовали с друге стране реке Саве у тадашњу Аустроугарску. Кроз њу су прошли и Карађорђе, Вук Караџић, Прота Матеја и многе друге наше историјске личности. Контумац је затворен 1842. године. На том месту је нестанком зграде уређен градски парк. Идејни творац и руководилац радова био је Иван Перковић, уз велику потпору градских челника.
Сачуване су једино две капеле и део одбрамбеног зида. Једна капела је православна и подигнута је 1786. године са иконостасом из 1830. године. Друга капела је католичка и саграђена је 1836. године на месту старе капеле из 18. века. На углу Вртларске и Гундулићеве могу се видети остаци градских зидина и капије из 18. века, а којим је био заштићен прилаз граду и Контумацу са западне стране.

Градски парк налази се на ободу старог језгра града. Оивичен је улицама: Немањином, 22. октобра, Вртларском, Савском и Николаја Островског и заузима површину од 7,72 ha. Покривен је листопадним и зимзеленим дрвећем, од којег је 15 стабала под заштитом државе.
Прво озелењавање простора бившег контумца било је подстакнуто градњом Велике реалке (данашње Земунске гимназије). Простор испред њене главне фасаде назван је Мали парк. Оснивањем Задруге за неговање и одржавање парка и садова у Земуну, парк је проширен. Након што је општина од државе откупила још један део земљишта, додатни радови на проширењу парка су обављени. Задње године 19. века саграђена је зграда Женске школе (данашња ОШ „Мајка Југовића”), а у то време су у парку изграђена и три јавна бунара, као и метеоролошки стуб. Први земунски скулптурални споменик подигнут је на проширењу парковске главне алеје, била је то биста Фрање Јосифа, рад вајара Ивана Рендића. Парк је једно време носио назив Градски перивој царице и краљице Јелисавете, по Елизабети – Сиси Баварској, а данашњи назив је добио после Првог светског рата.
Данас се у Градском парку налазе: основна школа „Мајка Југовића“, Земунска гимназија, Пољопривредни факултет, спортски центар „Пинки“, као и две цркве: православна црква светог архангела Гаврила и католичка црква светог Рока (такозване Контумацке цркве), које су проглашене културним добрима. Обе ове цркве су биле изграђене у стилу умереног барока, а за потребе особа које су проводиле прописани временски период у контумцу. У парку се такође налази и споменик природе Стабла у Земунском парку .
Црква светог Арханђела Михаила и Гаврила

Српскоправославна црква светог Арханђела Михаила и Гаврила изграђена је 1786. године, на месту старе црквице. Подигао ју је, својим средствима, Теодор–Тоша Апостоловић, тадашњи председник земунске црквене општине. После расформирања контумца, црква је изгубила значај да би се двадесетих година 20. века доласком значајног броја руских избеглица црква активирала и све до краја Другог светског рата служила као руска црква. У другој половини 20. века је била сасвим запуштена.
Године 1981, запуштену цркву је преузео тадашњи јеромонах (садашњи епископ) Филарет. Под његовом бригом, црква је била обновљена, међутим, фреске из времена њене изградње су уништене, а црква је служила и као складиште оружја. Протосинђел Филарет је добио дозволу за изградњу храма површине 3.000 m² на месту цркве, али је, наредне године, новоустоличени патријарх Павле ту дозволу поништио. Испред цркве се налази споменик који је народ Јерменије поклонио народу Југославије као захвалност за помоћ коју су добили приликом земљотреса у Јеревану.
Црква светог Рока
Црква св. Рока
Римокатоличка црква светог Рока подигнута је 1836. године, такође на темељима претходне капеле, а градитељ је био Јозеф Фелбер који је изградио и земунску Светотројичину цркву.
И она је, након преуређења контумца у парк, а нарочито након Другог светског рата, изгубила на значају и данас је само повремено у функцији.
Природни споменик Стабла у Земунском парку обухвата групу од 9 стабала старих око 110 година, у непосредној близини Земунске гимназије. Групу чини 5 стабала европске тисе и 4 групације кавкаске птерокарије. Стабла су статус заштићеног природног добра.
Године 1933, између те две богомоље подигнут је споменик француском песнику Алфонсу де Ламартину који је боравио у контумцу 100 година раније. У парку су још подигнута два споменика који оличавају партизане („Бомбаш“ и „Талац“, оба из 1946. године), као и биста песника Бранка Радичевића.
У непосредној близини парка, налазе се и: Клиничко-болнички центар Земун, Пољопривредни факултет, основна школа „Светозар Милетић“, музичка школа „Коста Манојловић“, фрањевачки самостан светог Ивана Крститеља и Самостан сестара милосрдница.

