Земун, и његове улице
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Ичкова кућа, Угао улица Светосавке и Бежанијске број 18
Ичкова кућа у Земуну је подигнута 1793. године у стилу који прелази из рококоа у ампир. Састоји се од подрума, приземља и делимичног спрата формираног од мансардног високог крова. Обликована је у стилу класицизма. Двотрактног је типа и двојне намене. У приземљу је била кафана „Краљевић Марко“, док је спрат коришћен за становање. Током времена је преправљана. Комплетна реконструкција и ревитализација је извршена осамдесетих година прошлог века.
Има све одлике репрезентативне градске куће с краја осамнаестог века.
Позната је као Ичкова кућа јер је у њој боравио устанички дипломата и трговац Петар Ичко, који је после увођења дахијске управе морао из Београда да пређе у погранични Земун, а после убиства београдског паше Хаџи Мустафе. Ичкова улога је битна за припрему Првог српског устанка 1804. године. Петар Ичко био је трговачки конзул и посредник између земунских, солунских и других трговаца. У Земуну је боравио од 1802-1803. године. Зграда представља једну од најстаријих сачуваних кућа и сведочанство урбаног развоја Старог језгра Земуна. Петар Ичко је био књаз Милошев министар спољних послова и кружи анегдота да га је Милош саветовао како да се понаша пред Султаном: Петре иди у Цариград и курчи се пред султаном. Ако видиш да и он почне да се курчи ти прекини јер је султан султан. Да знаш султан је дрчан на паре и на мушко дупе. Ми пара немамо а за дупе ти се побрини“.
Кафана Краљевић Марко, преко пута пекаре „Трајковић“ у Улици Бежанијска
Улица Ивићева
Улица Караматина
Караматина кућа, Улица Матије Гупца број 17
Ова кућа је друга најстарија кућа у Земуну, али је очуванија од „Белог медведа“. Кућа је подигнута 1763. године. Кућу откупио трговац Карамата и до данас је у поседу ове породице. Грађена је у стилу каснијег барока. 1827. године, дозидана је једним мањим делом који има нижи кров, али са истоветном фасадом. За време аустро турског рата 1788. у њој је било седиште главног команданта аустријске војске, а и два пута је угостила и самог цара Јосифа. На раваници велике собе на првом спрату, налази се од дрвета изрезани аустријски грб. У овој кући је за време револуције 1848. било седиште Главног српског одбора и Патријарха Рајачића, који је учешћем у борби против Мађара морао да избегне из својих двора у Сремским Карловцима.
Улица Синђелићева
Кула Гардош, Миленијумска кула или Кула Сибињанин Јанка
На основу археолошких ископавања на подручју Гардоша и Земуна утврђено је да се на овом подручју живело већ у доба старчевачке и винчанске културе.
У Античко доба у равници испред узвишица Гардош, Ћуковац и Калварија простирало се римско насеље Таурунум. Доласком Словена на Балкан то насеље према земуницама добија назив Земун. У Средњем веку на узвишици изнад Земуна са десне обале Дунава подиже се утврђење које има за циљ контролу саобраћаја Дунавом. Временом се око утврђења формира насеље.
На основу историјског истраживања назив Гардош има корен словенског порекла тј. измењен облик словенске именице „град“ гард, којој су Мађари касније додали наставак ош. Према другом тумачењу Гард-ош представља гробље, што није без основа јер су ту нађени гробови још из келтског доба. Предмети нађени током археолошких истраживања, оруђа и оружје направљених од глачаног камена и костију, керамичко посуђе и украси налазе се и чувају у Завичајном музеју у Земуну (Шпиртина кућа).
Гардош се налази на истоименом брду, једном од три брда на којима је развијено старо градско језгро Земуна. Друга два брда су Ћуковац и Калварија, стварајући брдовите формације у облику полумесеца. Гардош је пре свега била тврђава око које се формирало стамбено насеље и познато је по својим кратким и уским улицама и степеништима. Насеље је добило име по брду Гардош.
У подземљу брда налази се мрежа подземних лагума, која датира из периода аустријске владавине у Земуну. Ови лагуми повезују Ћуковац, Мухар и Гардош. Насељу Гардош као и Земунском гробљу данас прети опасност од клизишта проузрокованих неадекватном градњом, непостојањем канализације и лагумима који су испод њега ископани а који се данас ненаменски користе што повећава нестабилност терена.
Сваке године (од 2002. године) у периоду од почетка јула до краја августа месеца, на Летњој позорници Гардош у Земуну се одвија културна манифестација „Лето на Гардошу“ у оквиру које се изводе позоришне представе, програми за децу, концерти и перформанси. На месту где се данас налази летња позорница, док није изграђена спортска хала „Пинки“, налазила се арена са рингом на коме је боксерски клуб спортског друштва „Јединство“ из Земуна организовало боксерске мечеве.
Рушевине тврђаве и Кула Гардош представљају најстарије грађевинске остатке у старом Земуну. Повод за изградњу била је прослава хиљадугодишњице досељавања Мађара у Панонију и тада је подигнуто седам кула, потпуно различите архитектуре, у најудаљенијим градовима угарског краљевства. Земун је био најјужнија тачка, па је тако кула подигнута на лесном узвишењу Гардош. По овоме Кула и носи свој најпознатији назив – Кула Гардош. Два споменика изграђена су у Мађарској, у градовима Опустасер и Панонхалм, два у градовима Нитра и Девин ( Словачка), један у Украјини, један у Румунији и седма Кула Гардош. Током Првог светског рата била је оштећена као и парк који се налазио око ње јер је аустроугарска војска на њој имала митраљеско гнездо. Годину дана након завршетка рата, 1919.године, кула је обновљена.
Још један назив који је народ дао кули је Кула Сибињанин Јанка, у спомен на великог јунака у борби против Турака. Он је 1456. године извојевао своју највећу победу над Турцима на зидинама Калемегдана, а преминуо је три недеље касније од куге на простору где је касније изграђена Кула Гардош. Зато су у народу многи оу кулу прозвали по Сибињанину Јанку.
Међутим, најтачнији и најправилнији назив било би Миленијумска кула. Сматра се најправилнијим управо због повода због чега је грађена – прославе 1.000 година насељавања и боравка Мађара у Панонској низији.
Кула Гардош у Земуну, или Миленијумска кула , свечано је отворена 20.августа 1896.године. Саграђена је на темељима древне земунске тврђаве Таурунум из 9. века које се као важна одбрамбена тачка вековима издизала изнад десне обале Дунава. Кула је висока 36 метара.
Насеље Мухар
Калварија и Калварице у Земуну
Степениште у Земуну, познатије као Калварице, дошло је у жижу јавности пре пар година када их је тим младих људи самоиницијативно уредио. Ненад Хегедиш покренуо је иницијативу и са тимом људи, после много дана добијања и процеса папирологије, вредног рада и нешто новца уложеног у фарбу, ове степенице су заблисатале. Калварија је насеље у Земуну које се налази на лесном брегу изнад улице Тошин бунар и протеже се до Златиборске улице, а Калварице се налазе између улица Светозара Милетића и Др Недељка Ерцеговца.
Идеја је била, чинило се, једноставна. 128 дугих и стрмих степеника обојених наизменично у плаво и зелено са именима најзначајнијих Земунаца. С обзиром да Ненад није знао много о људима који су Земун прославили, у помоћ је прискочио Бранко Најхолд, хроничар Земуна. На фејсбук страницу Земунци за Степенице, постављен је списак од две стотине знаменитих Земунаца, а грађани су могли да изаберу 128 особа које су добиле своје заслужено место.
Више је времена требало за прибавити дозволе од града, него што је требало њима да очисте, офарбају и доделе сваки степеник једној личности. Како сам Ненад каже, место на степеништу није било загарантовано рођењем у том крају, већ су се на списку нашли људи који су можда само део живота провели у Земуну, али су оставили неки траг. Свој степеник имају стрип цртачи, карикатуристи, шахисти, математичари, физичари, оперски певачи, глумци, фотографи и многи други, а да би се сви који су у пролазу упознали са овим личностима, постављена је и табла са биографијама свакога ко је исписан на степенику.
Калварице нису једине степенице у овом насељу Земуна које имају причу. Једне су имале велики утицај на само насеље и под заштитом су државе. Калварија је иначе добила назив по католичком крижном путу, односно приказу Христовог распећа у 12 слика. Крижни пут је у Земуну још од краја 18. века постојао на степеницама које повезују улицу Прилаз и саму Калварију. После Другог светског рата то је срушено, а степенице су биле разоране. Касније је степениште поплочано са остацима надгробних споменика Католичког гробља, које је било на месту садашње болнице на Бежанијској коси.
Најстарија кућа у Земуну, насеље Ћуковац, Улица Василија Василијевића број 10
Кућа некада позната као Кафана „Бели медвед“ налази се на почетку пролаза за Чуковачки брег. Сматра се да потиче из 17. века, тачна година градње није позната, а саграђена је од дрвета и опеке. У подземљу некадашње кафане налази један од лагума којих има широм Београда. У доба Турака у овој кући налазио се хан. По заузећу Земуна 1717. године, у овој кући је одсео принц Еуген Савојски, освајач Београда.
Током 18.века кућа је претворена у кафану под називом „Код медведа“, касније је преименован назив у Кафана „Бели медвед.“ Након Другог светског рата кућа је национализована.
Кафана „Бели медвед“ је можда и најстарија кућа у Београду, а пут до ње води стара калдрма. Једина назнака да је ово једно репрезентативно здање Београда је табла која стоји испред куће. – Фото :Београдске вести
