Земун, и његове Цркве
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Црква Рођења Пресвете Богородице, познатија као Богородичина црква, Улица Рајачићева
Пожаревачким из 1718, а затим Београдским миром 1739., потиснута је турска власт из југоисточног Срема и Земун се нашао на граници двају царстава – Аустрије и Турске. После више промена установљена је војнограђанска управа, тако је Земун у саставу Аустрије и њене Војне границе постао слободни војни комунитет. Године мира које су уследиле, омогућиле су бржи привредни раст и развитак грађанства, трговаца и занатлија. Напредак пограничног града огледао се и у повећању броја становника, изградњи јавних и приватних кућа и ширењу насеља које су настањивали Срби, Немци, Јевреји, Грци, Цинцари и други народи.
На западном делу Старог језгра Земуна, развијаном од почетка XVIII века, положен је камен темељац за нову православну цркву чије је грађење финансирало становништво Земуна, српске, грчке и цинцарске националности. Црква је завршена 1780. године, као једнобродна каснобарокна грађевина са полуобличастом апсидом и плитким певницама, а крајем XVIII века, добила је високи звоник на западној страни. Испод звоника је укопан раритетни депозиториј намењен за одлагање посмртних остатака, који није био коришћен за ту намену, а конципиран је према правилима која се и данас одржавају првенствено у манастирима Грчке православне цркве.
Извори наводе да је „Нова“ црква како је названа у народу, служила верским потребама једноверних Грка, Цинцара и Срба који су давали допринос за њено издржавање. Обреди су се вршили на црквенословенском, а у одређеним данима до 1914. године и на грчком језику. Храм са портом постаје центар на којем се организује црквена, просветна и културна делатност земунских Срба у току 19 .века. Школска слава Свети Сава се обележава први пут у Земуну 1812. године. Гради се српска школа у којој се оснива библиотека. Дом Српске православне црквене општине се гради као репрезентативно здање 1909. године, према пројекту ранопреминулог земунског архитекте Косте Атанацковића Станишића.
У цркви се налази богати барокни иконостас који је године резао пилтор Аксентије из познате занатске породице Марковић. Иконе су рад Арсенија Теодоровића врсног и продуктивног иконописца и сликара барокног стила, који на земунском иконостасу примењује постулате класицизма. Тада је постављено велико црквено звоно.
А. Теодоровић је осликао зидне слике на првом своду испод иконостаса и првом луку испред олтара. Осликао је и архијерејски трон са представом Свети Сава над очевим гробом измирује браћу, уводећи ову историјску сцену у нашу новију уметност.
Икона Заштитнице са златном позадином и барокним орнаментима, на Богородичином престолу, је рађена крајем 18. века. Базис Богородичиног престола је украшен иконом „Живоприемни источник“ коју је „начерто“ сликар Живко Петровић, син родољубивог земунског ковача Јована, окивача устаничких топова. Уље на платну, Свети Сава благосиља Српчад, рад истог аутора налази се у Дому српске црквене православне општине.
Руски сликар Андреј Биценко је осликао у “al seco” техници сцене Христовог живота у припрати, наосу, хору и олтару. У хору на монументалној композицији „Беседа на гори“ представио је лик трагично страдалог руског цара Николаја II.
Црква поседује богату ризницу и збирку књишко-архивског материјала из којег се издваја московско Јеванђеље, са цртежима архимандрита манастира Боговађе и Вољавче Хаџи Рувима. Радови на обнови надгробних плоча на којима су натписи на грчком и црквенословенском, на јужној и северној фасади, изведени су пре неку деценију. Црква је једнобродна каснобарокна грађевина са полуобличастом апсидом и плитким певницама која је крајем 18. века добила високи звоник на западној страни који је био тек нешто нижи од торња оближње цркве Блажене Дјевице Марије. Прво звоно, које је било постављено 1815. године, илустровало је победу над Наполеоном. Касније су, осим тог звона, које и данас постоји, постављена још два. У цркви су више пута литургију служили патријарси Српске православне цркве. Црква представља целину са Домом Српске православне црквене општине, са којим дели исту парцелу.
Богородичина црква је највећи храм лоциран у просторној културноисторијској целини Старо језгро Земуна, маркантна вертикла која се помаља из равни земунских кровова и учествује у формирању силуете града с Дунава, Гардоша и Ћуковца.
Црква Светог Оца Николаја или Николајевска црква, Улица Његошева број 43
Најстарија црква данашњег Београда налази се у Земуну у Његошевој улици. То је Николајевска црква и Стара црква, подигнута у првој половини 18. века. Изграђена је у барокном стилу. Првобитни торањ који је био од дрвета је изгорео, па је садашњи подигнут 1870. године.
Она је земунска православна богомоља. Настала је на темељима цркве за коју се сматра да датира из времена пре него што су Турци ушли у Земун 1521. године. Подигнута је на месту старије, сламом покривене дрвене српске цркве. Налази се испод средњовековне тврђаве Гардош. Турци нису дозвољавали верницима да је оправе. У храму је било врло мало икона, а на олтару стоји само дрвени путир и убрус.
Путописци, који су кроз Земун пролазили током 16. и 17. века бележили су да је у Земуну била велика џамија и нешто што је личило на православну цркву без крова. Протеривањем Турака и уласком Аустрије у Земун 1717. године Земун постаје хришћански град, али ни у том под аустријском влашћу Срби нису добијали лако дозволе за изградњу својих верских објеката. Тако је још 1731. године саграђена је мала богомоља посвећена Светом Оцу Николају. Већ следеће године основана је Српска православна црквена општина града Земуна па је напорима свештенства и становништва ускоро одобрена изградња данашње цркве, као и простора за општу српску школу за подучавање православне младежи у црквеној порти.
У североисточном делу црквене порте отворена је и Општа српска основна школа за подизање младежи (данас Основна школа „Мајка Југовића“), значајна за развој земунско школства. У овој школи службовао је као учитељ Јоаким Вујић о чему на црквеном дому постоји спомен плоча.
Николајевска црква сазидана је као једнобродна грађевина с полуобличастом апсидом и певничким простором. Засведена је бачвастим сводом. На западној страни има двоспратни звоник с металном капом. Има све типичне одлике барокних цркава подизаних у Војводини и Војној граници у 18. веку.
Иконостас ове цркве, један је од најраније сачуваних примера барокних иконостаса који ће доминирати српским црквама у току целог периода барока. Сматра се најзнаменитијим и најлепшим барокним иконостасом српске уметности 18. века и поседује све карактеристике тог прелазног раздобља од традиционалног српско-византијског стила ка барокној уметности. Његову израду је поручила Земунска црквена општина након подизања храма.
Бројни су и вредни предметни примењене уметности, старе црквене књиге и други предмети из 18. и 19. XIX века, значајни за културну и привредну историју Земуна. Посебно су значајне заставе земунских еснафа, које сведоче о друштвеној улози занатлија у пограничном Земуну. Најстарија застава такозваног „Чизмарско-табачког еснафа“ потиче из Првог српског устанка. У овом храму чува честица моштију Андреје Првозваног, брата апостола Петра и првог Христовог следбеника.
Израда икона за иконостас је била поверена Димитрију Бачевићу уз асистенцију Димитрија Поповића, као и израда икона за проповедаоницу, тронове и певнице. Новија архивска истраживања откривају још једно име угледног српског сликара овог периода, Василија Остојића, за кога се сматра да је био Бачевићев помоћник. С обзиром на то да непостоји писано сведочанство, није познато колики је Остојићев удео у осликавању Николајевске цркве. Неоспорно је да је Димитрије Бачевић насликао преко 80 икона на којима се уочавају одлике Остојићевог стила: златна позадина, богат биљни орнамент, пластичност фигура, неусиљен покрет, благи светитељски ликови, мркозелене боје лица са наглашеним акцентима ружичастог и окера.
Иконе у најнижој зони иконостаса је потпуно пресликао земунски академски сликар Живко Петровић. Сматра се да су ту представљене теме које су биле заступљене и на оригиналним Бачевићевим иконама. Ту налазимо Христове параболе „о трну и брвну“, „о сејачу“, „о убогом Лазару“ и „о митару и фарисеју“ као символе милосрђа, љубави или моралних врлина.
Почетком 30-их година 20. века уместо старих прозора с решеткама од кованог гвожђа уграђени су витражи с ликовима светаца према предлошцима сликара Миленка Ђурића у познатој сомборској радионици породице Станишић.
У великом пожару 1867. године изгорео је првобитни звоник, који је обновљен већ 1870. Приликом обнове, ради стабилности грађевине, на јужној и северној фасади изграђени су контрафори. Почетком 30-тих година 20. века уместо старих прозора са решеткама од кованог гвожђа уграђени су витражи.
Црква Свете Тројице познатија као Светотројична црква, угао улица Светотроичне и Бранка Пешића
Она је храм Српске православне цркве који се налази у Земуну. Посвећена је Светој Тројици. Њена градња отпочела 1842. године, на темељима пређашње српске богомоље.
Налази се у Горњој вароши, првом предграђу Земуна које је засновано у последњој деценији XVIII века. Црква мањих димензија, саграђена је на месту пређашње скромне богомоље. Велику заслугу за подизање овог Православног храма имају житељи тадашње Горње вароши, који су више деценија упорно настојали да обезбеде средства и добију сагласност тадашњих аустријских власти и админстрације, која је на све начине покушавала да онемогући изградњу храма. Крајем 18. и почетком 19. века популација православног становнишва Горње вароши је прешла бројку од 1.300 житеља и били су у стању да сами финансирају трошкове изградње и издржавања свештеника. Поред предмета неопходних за богослужења поседовали су поклоњену икону Свете Тројице којој ће посветити своје православно здање. Коначно одобрење за изградњу цркве добијено је од аустријског цара Франца.
Црква је саграђена у барокном стилу по плановима Јозефа. Осликавање иконостаса поверено је земунском академском сликару Живојину Петровићу, сину ковачког мајстора Јована, који је обављао занатске послове за устаничку Србију. У храму су сачувани извесни култни предмети, међу којима су ратарски и зидарско-тесарски еснафски барјаци. У саставу цркве 1799. год. основана је Српска школа. Њену партерну зграду из 1872. године данас користи Основна школа за одрасле. Црква има најлепше уређену порту у Земуну. Протојереј ове цркве је све до 1902. године, био Димитрије Руварац, када прелази у Сремске Карловце.
Архитектонски, црква је решена као једнобродна грађевина се две плитке певнице, засведена полуобличастим сводом ојачаним са 4 лука. Апсида је полукружна, засведена четврт-калотом ојачаном са два полулука, ослоњена на крајњи лук свода. Саграђена је у барокном стилу, са елементима класицизма. У западној фасади је узидан барокни двоспратни звоник-торањ покривен металном „капом“ и крстом на врху. Углови звоника су ојачани пиластрима и луковима око прозора.
Изнад западног портала се налазе три прозора, од којих су два слепа, накнадно осликана. У средини изнад венца се налази тимпанон, а са стране базиса торња су два упрошћена крила. Обе бочне фасаде су са по 5 прозора, од чега су по три средња у нишама. Поред тога, са сваке бочне стране испод другог прозора се налазе мањи овални прозори, који су накнадно отворени. Бифоре су уоквирене конзолама и луковима какве налазимо око прозора и звоника.
Испод средњих прозора су портали са бочних страна и по једна врата уоквирена ружичастим кречњаком, а изнад њих су испуштени венци на конзолицама. На апсиди се налазе три прозора.
Унутрашњост храма се одликује уписаним крстом са плитким певницама. Педесетих година 19. века олтар је издвојен од наоса осликаним иконостасом, док је наос парапетом подвојио леви и десни део цркве изнад којег се налази хор са два носећа стуба, одвајајући тако припрату од брода.
Иконе на иконостасу рађене су уљем на дрвету. Резбарија је плитко резана и састоји се од врежа које образују медаљоне са лишћем. Стубови су канелирани, са коринтским капителима и јонским волутама од дрвета. Стабла стубова су обојена у бело, а капители златном бојом. Сва резбарија је позлаћена.
Фреске на зидовима храма су сликане у три наврата, први пут после изградње цркве а аутор фресака је био Живојин Петровић. Сликар Андреј Биценко, емигрант из Русије, у певничком простору је насликао Христа са децом и Дете Христа у храму, затим у наосу Христа са Самарјанком и композицију Прича о милосрдном Самарјанину. Сликар Драган Станковић је том приликом осликао композиције Богородица и Света Тројица у нишама на западној фасади и урађена је позлата.